Da li AI „umetnost“ uništava čovečanstvo?

Kada su AI alati za pravljenje „umetničkih dela“ postali dostupni javnosti, delovali su kao simpatična sredstva za zabavu. Ali sve se vrlo brzo promenilo, i sada sve više podseća na distopijsku stvarnost koja podriva ono što nazivamo „ljudskim iskustvom“.

Uprkos tome što pojedini građani situaciju s veštačkom inteligencijom porede s nekim pređašnjim otporima novinama, stvar je ipak ozbiljnija. Od sve češćih svedočanstava da AI chatbot-ovi štete korisnicima koji ih koriste kao terapeute, do manje opasnih, ali takođe ugrožavajućih, promena kao što su lažna umetnička dela koja je sve teže razdvojiti od pravih, AI komplikuje stvari.

Ne radi se ovde o korisnicima koji žele da se njihov pas nađe na slici koja liči na crtani film iz studija Ghibli – situacija je mnogo ozbiljnija. Tema je osetljiva – ljudska bića mogu da provedu decenije u proučavanju nečijeg umetničkog stila i da na kraju usmere svoju karijeru tako da budu validna zamena za nekog umetnika (mada bi i u tim situacijama možda bilo bolje da razvijaju sopstveni stil).

Istina je da u najvećem broju slučajeva imitatori nisu uspevali da postanu jednako dobri kao oni koje kopiraju, a i niko ih nije shvatao kao prave umetnike – kad kopirate nečiji stil, zapravo kopirate i nečije životno iskustvo. Ovakvi umetnici su u najboljem slučaju uspevali da zarađuju kopirajući slavne umetnike, ali njihovo postupanje uglavnom nije uništavao karijere kreativnijih kolega.

Većina umetnika u svoju umetnost utiskuje svoje jedinstveno, originalno iskustvo i to je možda najljudskija stvar na svetu. AI je nešto drugo – algoritmi su dizajnirani da savršeno plagiraju nečiji rad i to je sve za šta su sposobni. Iako veštačka inteligencija nije talentovana kao umetnici koje kopira, to se vrlo brzo menja – kada je kvalitet kopije u pitanju, ali ne i originalnost.

Tako bi AI uskoro mogao da dobije moć da potpuno izbriše umetnike koji ionako jedva žive od svoje umetnosti. Da bi se to sprečilo neophodno je da se donesu zakoni kojima se zabranjuje da se algoritmi treniraju na nečijoj umetnosti bez znanja i dopuštenja umetnika (neki bi mogli da daju dozvolu ako im se to plati – svi na kraju živimo od onoga što zaradimo).

Jednom kada ljudski umetnici odustanu od umetnosti (mada se to verovatno neće dogoditi, jer je umetnost više od karijere i novca), AI umetnost će prestati da evoluira jer neće imati nove umetnike čiji bi stil mogla da imitira. Postoji još jedan razlog za brigu: kada umetnost stvaraju mašine, to ljude sprečava da se povezuju, razmenjuju ideje i iskustva. U eri usamljenosti to je veoma opasno.

OpenAI je nedavno objavio da ChatGPT dobija opciju za besplatno generisanje slika, što je dovelo do lavine onih koje podsećaju na stvaralaštvo velikog Hayao Miyazakija. Ako pokušate da dobijete svoje parče plagirane umetnosti, ChatGPT će vas obavestiti da mnogo ljudi traži isto i da će proces potrajati.

Antropolog Eric Reinhart piše da je umetnost više od prostog slaganja boja. AI može da generiše slike, u to niko više ne sumnja (i ovaj tekst je ilustrovan ChatGPT slikama), ali ne može da dopre do drugog, da ga inspiriše i usput pronađe i sebe. Sve ovo onima koji misle da umetnost služi da popuni prazno mesto na zidu ništa ne znači, ali eksperti upozoravaju da je sve što čovek ima, kad mu milijarderi otmu sve ostalo, upravo ljudsko iskustvo koje se kroz umetnost možda najbolje razume.

Zamislite sad svet u kojem su AI botovi slikari, književnici, psihoterapeuti, savetnici, pa zašto da ne – i najbolji prijatelji. Sviđa vam se?