Data centar bez kompromisa

Izazovi koje pred Investitora stavlja izgradnja data centra su ogromni. Mnogo toga zavisi od projektnog zadatka, odnosno odluke investitora koliko „devetki“ (od 1 do 4) želi da ponudi. A to zavisi pre svega od namena data centra – hoćete li enterprise, managed services, colocation, cloud…

Kada počnete da gradite data centar, bilo s namerom da ga koristite za sopstvene potrebe ili da prodajete njegove usluge, neminovno ćete morati da se latite „knjiga“. Uz nešto osnovnog znanja, sledi povezivanje sa kolegama koje imaju ogromno iskustvo i kredibilitet u ovoj oblasti i koji mogu okupiti tim projektanata i saradnika koji će ideju DC‑a pretvoriti u kvalitetan idejni projekat.

Sledi izbor izvođača, dakle firmi koje se mogu nositi sa izgradnjom zahtevnog objekta. Nakon toga je vreme za all‑team meeting, na kome se upriliči upoznavanje učesnika, odredi se glavni nosilac posla, poslovi se podele po „temama“, izabere se vođa projekta, nadzorna ekipa i počinje izrada glavnog projekta. Važno je da svi rade u interesu investitora, a kao dodatna stimulacija predstavlja se bonus/malus šema po oblastima i fazama. Svakom sledi nagrada za bolje ostvarenje ili „penal“ za faul.

Raditi sa najboljima

Ko je glavni glumac? Pa, Projektant. On je najbolji prijatelj Investitora, on uživa najveće poverenje i koristi raspoloživa sredstva, znanje, kredibilitet u inženjerskoj zajednici, da sačuva investiciju, i da istovremeno projektuje tehnološki savremen i inženjerski korektan sistem. Cilj je da projekat protekne sa što manje izmena i re‑projektovanja, odnosno da se u projektu izvedenog stanja upiše minimalan broj izmena.

Ovo poslednje je moguće, a ono prvo kod nas je često suprotno – projektant je važan samo zato što je vlasnik pečata, ne i zato što je stručan. U tom iščašenom odnosu, gde se struka stavlja na marginu, na kraju najviše trpi investitor bez obzira na sve. Izneverena očekivanja i nesaglasnost projektovanog i izvedenog stvaraju veliko nezadovoljstvo i produbljuju jaz na sve tri strane. A kada gradite data centar, izneverena očekivanja koštaju mnogo.

Tajna uspeha je da stavite stvari na prava mesta. Kada je potreban ICT i SKS, zovete najbolju firmu na tržištu. Kada treba hlađenje, zovete najbolju firmu na tržištu. Kada treba napajanje, opet isto – zna se ko je najbolji. Kada treba beton i gvožđe… i tako redom. Često smo viđali da investitor traži preporuku za IT firmu od ekipe koja boji zidove, neretko tokom projekta. Možda malo (više) banalizujem, ali je u suštini upravo tako. I svi to znate.

Epilog je „lančanica podizvođača“, ekipe koje nisu dovoljno kompetentne, pa ni SKS (a.k.a. zadnja rupa na svirali) pravilno da isprojektuju, a kamoli da instaliraju u skladu sa pravilima struke i preporukama u standardima. Sve pričam iz iskustva, jer se ponekad i ja nađem na kraju dugačke (ortačko, sestrićko, rođačke, zemljačke) lančanice. Koju niko da prekine i kaže „pa čekaj, koliko tu ima marži od početka do kraja, pa platih dva puta veću cifru… a nisam dobio ni blizu od onoga što sam želeo“. Recimo dobijen je tier 2 umesto tier 3.

Klasa ili tier

Ako razmišljate o „renti“ usluga data centra, klase ili tier‑i imaju ozbiljnu marketinšku ulogu i za njih se odvajaju dodatni veliki novci ako to rade TIA CAB‑ovi (3rd party External Auditors) ili Uptime Institute. Kad govorimo o standardima, tier ili klasa? EN ili ISO ili BICSI/ANSI ili TIA ili UI? Ukratko:

• Standard je ANSI/BICSI, ANSI/TIA, ISO, EN, SRPS…
• Akreditaciono telo su TIA CAB‑ovi, TUV i druga
• Uptime Institute je profitabilna privatna organizacija koja se bavi standardima

U poslednje vreme najviše se razgovara o poreklu standarda, odnosno koji standard treba koristiti u izgradnji data centra spram teritorije na kojoj se gradi: da li slediti ISO, ANSI ili EN Ili UI Tier preporuke.

U vremeplov ćemo upisati april 2005. godine kada je na velika zvona objavljen prvi data centar standard na svetu. Naravno, u SAD jer je tamo Silicijumska dolina, a tamo su i IEEE, Cisco, Edge, IBM, Cloud, Apple… Najzad, tamo je smišljena i naizmenična struja, treba li da nastavim dalje?

Merimo li sistem na klasu ili kategoriju, specificiramo li SKS prema klasi ili kategoriji? Prema kategoriji, naravno – termin je iz izvornog standarda TIA/EIA‑568 iz 1991. godine. Sve što smo od 1989. godine radili u našem IT‑ju, radili smo po ANSI, TIA, EIA, IEEE standardima. ISO i EN su, da bi sustigli prazninu u publikacijama na svojim teritorijama delovanja, brže bolje počeli da prepisuju američke standarde, pa čak i one koji nisu imali prefiks ANSI. Dešavalo se to dosta kasnije. Poenta priče je da su bazni standardi Američki i da nema nikakvih prepreka da se na našoj teritoriji konkretno i prvenstveno koristi ANSI/TIA/EIA i drugi, pa tek onda SPRS‑EN, ili ISO standard(i).

Sve na jednom mestu

I time smo završili uvod, pa odmah prelazimo na zaključke. Industrija data centara je specifična jer zadire u mašinstvo, elektroenergetiku i druge industrijske grane. Ne postoji jedan projektant za sve. U praksi se često zapostavlja deo koji je vezan za kabliranje i veze među prostorima, kao i sam dizajn kablovskih trasa i puteva.

Kada razgovaramo o klasifikaciji data centra prema dostupnosti servisa, raspoloživosti sistema i dopuštenom godišnjem downtime‑u treba imati na umu da Tier sistem pripada Uptime institutu (ne TIA organizaciji kao ranije – UI ih je dobio na sudu). Sertifikacija se ozbiljno naplaćuje i podrazumeva ne samo proveru dizajna, već i izvedenog stanja. Do tačke da projekat može da bude T4, a izvedeno stanje npr. T3. Klasa od I‑IV pripada TIA‑942 ekipi, a sertifikacija se ozbiljno naplaćuje. Klasu od I‑IV su usvojili i ISO i EN, pošto su prepisivali TIA‑942. TUV radi audit, naplaćuje ga ali nije relevantan kao UI ili TIA.

Klasa od 0‑4 pripada ANSI/BICSI‑002 – to je jedini kompletan standard (550 strana) koji obuhvata smernice za izgradnju celokupnog objekta. Audit izvodi sertifikovani DCDC i svojim potpisom u ime BICSI asocijacije garantuje klasifikaciju po sistemima – IT kabliranje, IT mreža, IT serveri, mašinski, elektro, seizmički, lokacijski itd. Sertifikaciju može da naplati, ali su iznosi manji neko kod drugih.

Ako pričamo o bilo kojoj „četvorci“ (tier‑u ili klasi), mora se znati da je to fault tolerant data center, sa 99,995% pouzdanosti, maksimalno 26 minuta godišnjeg downtime‑a i 0 minuta planiranog downtime‑a! Da je sva oprema u 2N+1 kapacitetu, i da je jedan od uslova može biti i taj da druga TS bude udaljena 200 km od prve.

Ako pričate o privlačenju korisnika iz inostranstva, da bi vas razumeli morate im ponuditi klasu po TIA‑942, tier po UI i klasu po BICSI. Mnogo manju prepoznatljivost imaju ISO 22237 i EN 50600

Ako pričate o iznajmljivanju i privlačenju korisnika iz inostranstva, da bi vas razumeli morate im ponuditi klasu po TIA‑942, tier po UI i klasu po BICSI. Mnogo manju prepoznatljivost imaju ISO 22237 i EN 50600. Izbor je vaš, preporuke su u knjigama, knjige se čitaju, ispiti se polažu, i stručnost se stiče. Ulaganje u ispite i zvanja ATD ili DCDC koštaju više hiljada evra, a polaznici moraju da ispune i norme za polaganje u vidu potrebnog broja izvedenih projekata, godina radnog iskustva i drugih referenci.

Tim za pobedu

Dakle, ne dirajte projektanta, nije on kriv! Izaberite prave ljude za projektovanje, oformite pravi tim i pobedite zajednički! Od uspešnosti realizacije projekta data centra zavisi da li će korisnici raznih digitalnih servisa imati momentalni pristup aplikaciji, pametnom automobilu, stanu, kući, Netflix‑u, cloud‑u, vašem biznisu, pacijentu u bolnici, dronu…

Digitalnu transformaciji omogućavaju visoka pouzdanost, dostupnost 24/7/365, niske latencije i niz drugih parametara. Zato u projektovanju i izgradnji data centra, u Edge/Cloud eri, nema mesta za kompromise. Korisničko iskustvo je danas sve!

Autor: Miodrag Kovanović