Intervju: Dr Isak Adižes – Poverenje i poštovanje ključ poslovnog uspeha

Doktor Isak Adižes, osnivač i profesionalni direktor Adižes instituta, nedavno je posetio Beograd, a PC Press je dobio ekskluzivnu priliku da razgovara s ovim poslovnim guruom današnjice. Adižes metodologija se primenjuje u brojnim kompanijama širom sveta, a sa njenim tvorcem smo razgovarali i o moći informacija, obavezi promene svesti ljudi, novim zanimanjima i načinima rada koji donosi četvrta industrijska revolucija.

Model vaše organizacione terapije zasniva se na poverenju i poštovanju. Koliko su te vrednosti danas ugrožene?

S većim promenama u društvu veći su konflikti, a samim tim veća je i ugroženost kulture poverenja i poštovanja. Sve bolesti, fizičke, društvene, političke, kvarovi automobila, potiču od jednog razloga – dezintegracije. Srbija se nalazi u procesu dezintegracije. Integracija je rešenje svih problema na svetu. Međutim, nema integracije ako nema poverenja i poštovanja.

Poštovanje znači da si spreman i naklonjen tome da učiš od nekoga ko misli drugačije. Kant je rekao da je poštovanje kada priznaješ da druga strana ima pravo na svoje mišljenje.

Zašto poverenje? Da bi se sprovele odluke, treba da postoji zajednički interes. Utopijski je misliti da svi imamo zajednički interes u kratkom roku, ali na duže staze zajednički interes postoji. U dugom roku održavamo sistem zajednički, zato što se prilagođavamo jedni drugima, a za to je potrebno poverenje.

Da li će industrijska revolucija uticati na socijalnu strukturu i možemo li da očekujemo veliku nezaposlenost?

Da, i zato je izuzetno važno da promenimo vrednosti s kvantiteta na kvalitet. I to se već dešava. Ne znam za Srbiju, ali u Americi generacija novih hipika živi veoma skromno i samo se osmehuju. Nije im važno da imaju mnogo novca, koliko da žive dobro i opušteno.

Takva promena potrebna je i na društvenom nivou. Posmatramo uspeh jedne države kroz iznos BDP‑a, a ja bih to promenio. Treba da imamo pokazatelje kvaliteta života, a ne kvantiteta. Koliko ima nezaposlenih, koliko kriminala, kakvo je zdravlje nacije, to su izuzetno bitni faktori, a ne samo ekonomski uspeh Kad bih mogao, promenio bih svest naroda. Ne treba da radiš ceo život, treba da radiš do 40. godine, a zatim da nastaviš da učiš ono što ranije nisi stigao. Na primer, ja želim da pre nego što umrem naučim da čitam note i da jednom u životu sviram Baha na harmonici.

Kad se kaže biće milioni nezaposlenih, ja kažem hvala Bogu. Neka se bace na učenje novih stvari. Ispričaću vam jednu priču – „Sreo bogataš prosjaka i kaže mu: ‘Ja imam mnogo više od tebe, a šta ti imaš’? Prosjak odgovori: ‘Dosta’.“ Možete li da zamislite nešto što je dosta? Ako ozbiljno gledaš od čega se živi, za život ne treba toliko mnogo. Imam jednog klijenta u Meksiku koji ima problem kako da prebaci kompaniju na svog sina. Ima dva sina, jedan radi u preduzeću, a drugi živi na obali mora i surfuje. Živi u kolibi na obali mora, radi minimalno, tek toliko da ima da jede i pije, i uopšte ga ne interesuje očeva kompanija od nekoliko milijardi.

Da li je to utopija? Može li to da se sprovede?

Teško je, ali može. To se zove slobodno vreme i već ima univerziteta na kojima se izučava upravo predmet – slobodno vreme. Ali vi živite u Srbiji i ne možete da primenite ovo što kažem. Zbog trauma kroz koje je ova država prošla, još uvek ne postoji materijalna baza za skroman, ali pristojan život. U Srbiji je sve još uvek izazov. Ova država prvo treba da dođe do materijalnog nivoa, a tek onda možemo da pravimo promenu svesti ljudi.

Prema vašem mišljenju, zašto dobar kadar odlazi iz Srbije?

Došao sam do zaključka da je srpski narod u traumi. Srbija je 500 godina bila pod Turcima, pa zatim su usledili Prvi, pa Drugi svetski rat. Posle komunizma, dođe Milošević, pa NATO. Nikada na ovim prostorima nije bilo dugoročnog mira, da možeš da stvoriš nešto, jer to odmah nestane. Sve je to dovelo do apatije ljudi, sve se svodi na zabavu. Podsvesno, ljudi su izgubili nadu i razmišljaju „živi dok možeš“. Ono što je održalo jevrejsku naciju 3000 godina jeste nada: „Iduće godine u Jerusalimu“. Upravo ta nada u bolje sutra daje snagu.

Zašto neki ljudi imaju nadu, a drugi ne?

Jevrejima religija daje snagu. Nisam religiozan, ali svakog petka sam zapisivao „iduće godine u Jerusalimu“. To što nisi tamo 2000 godina nije važno, jer ćeš iduće godine biti u Jerusalimu, i to ponavljaš sto puta i onda počneš da veruješ, a uverenje je važno. Nada počiva na veri, bilo da je to religiozno, nacionalno ili fizičko osećanje. Mislim da u Srbiji skoro da nema nade.

Kako ocenjujete današnje poslovne prilike?

Krenuli smo kao nomadi, pa smo razvijali poljoprivredu, industriju i sada smo u doba informacija. Najveće kompanije su bazirane na informacijama. Najveći hotelijer na svetu, Airbnb, nema nijedan hotel, ima samo informaciju. Najveća transportna kompanija, Uber, nema nijedan automobil. Danas je moć u informacijama. Evo još jednog primera. Interesuje me DNK test. Najveća kompanija koja se bavi istraživanjem DNK vredi pet milijardi dolara. Analizu DNK rade za 90 dolara, što je ispod cene rentabilnosti, jer kasnije te informacije prodaju za veliki novac farmaceutskim kompanijama. Šta je, uostalom, Facebook, nego informacija.

Šta je neophodno za poslovni uspeh?

U mojoj knjizi o tipovima upravljanja, bavio sam se ljudima koji rade mnogo, danju i noću, i misle da su bolji što više rade, a to nije istina. Oni koji rade vrlo teško nikada ne zarade novac, zato što se ne služe mozgom, nego mišićima. Danas su nam potrebni ljudi koji misle, a da bi mislili, treba da imaju vremena. Klijentima često kažem: „Pokaži mi tvoj rokovnik!“ Ako je rokovnik pun, ne radiš dobro, hoću da imaš 30 odsto slobodnog vremena i tada razmišljaj. Zbog toga što se neprekidno borimo sa operativnim krizama, ne stižemo da duboko razmišljamo.

Imam jednog klijenta u Meksiku čija kompanija vredi otprilike sedam milijardi dolara. Naučio sam ga da svaki dan do 11 sati radi jogu da bi se smirio i opustio. Od 11 do 12 ne radi ništa, samo sedi i misli.

Moja teza je da su Jevreji toliko uspešni zbog toga što im religija ne dozvoljava da rade subotom. Tog dana ne smeju ni da imaju novac u džepu, telefon je isključen, čak se ni svetlo ne pali. Već 2000 godina većina se toga dosledno pridržava. U svesti naroda urezano je da je subota dan kada se ne radi ništa, već se odmara mozak.

Vrlo je važno imati odmor, i mojim klijentima kažem da na svaka tri meseca uzmu slobodnu nedelju da idu bilo gde, ali tada ne smeju da budu na poslu. Velike preduzetnike pitam gde žive, kažu blizu posla, mislim da to nije dobro. Savetujem im da uzmu stan sat vremena vožnje od posla kako bi imali vremena da misle dok voze, da vide stvari koje ne vide. Tada možeš da smisliš kako da napraviš još bolje i još bolje i još bolje. A budućnost je u kvalitetu, a ne u količini, jer živimo u doba informacija, koja mora da bude kvalitetna. Ako nije kvalitetna, onda je to samo podatak (data).

Koliko je potrebno vremena da dođe do promene u načinu razmišljanja kod vaših klijenata?

Ako hoćete iskren odgovor, doživotno. Imam skoro 82 godine, ali osećam kao da mi je 40 i ne daj Bože da se zaustavim. Stalno putujem, gledam, čitam, slušam, a ako prođe dan i ništa nisam naučio, imam utisak da sam tog dana umro. Ako stalno učiš, nikada ne ostariš. Kompanije u normalnim uslovima za tri godine mogu da postave Adižes metodologiju i kulturu, ali to znači kontinuirani rad svakog meseca po par dana, kao terapija.

Šta biste preporučili srpskoj vladi?

Da pusti Kosovo. Rekao sam Miloševiću još 1991. godine da je Kosovo srpska gangrena. Baš zbog kvaliteta, a ne kvantiteta. To uzima energiju. Razumem zašto se ljudi bore za to, ali mnogi od nas žive u fiks‑idejama koje nas uništavaju. Isto kao Izrael, koji neće da odustane od Jerusalima. Razlika je u tome da li gledaš realnost u oči ili živiš u nekoj fiks‑ideji kakav svet treba da bude, a to nije.

Koliko je moguće promeniti ponašanje ljudi?

Najteže promene su ljudske promene. Tehnologiju možeš da menjaš, tržište možeš da menjaš. Ljude da menjaš? E, to je već veoma teško. Svi koji su oženjeni znaju o čemu pričam. Najteže je promeniti ljude, a s tim i sistem vrednosti, jer je duboko ukorenjen. Ovde je sistem vrednosti „Kosovo je naša kolevka“. Isto je i s Makedonijom, čiju sam vladu 1991. godine savetovao da promeni ime i da gledaju od čega žive. Tada su rekli ne, Makedonija je naše ime, Makedonija je u našim pesmama. Koliko je prošlo od tada, 30 godina? Sada su promenili ime i to ne svojom voljom.

I to se sad dešava i u Srbiji. Kosovo je u našoj poeziji. Pa dobro, nek ostane tu, ali gledaj od čega živiš. Zašto to zovem gangrenom? Svojevremeno sam pitao Miloševića koliko je bilo Albanaca na Kosovu na kraju Drugog svetskog rata. Kaže 40.000, a sada ih je dva miliona. To se desilo za 50 godina. Koliko Albanaca danas živi u Beogradu? Isto oko 40.000, a za 60 godina i ovde će ih biti dva miliona. Kosovari su rekli: „Mi ćemo dobiti ovaj rat u krevetu“.

Šta se očekuje od ljudi u budućnosti?

Pored toga što često kažem „da postajemo stariji, a mlađi“, isto tako ‘znati’ je manje važno od ‘biti’, jer se znanje brzo menja. To sam naučio još kada sam branio doktorsku disertaciju na Kolumbiji. Bio sam pun sebe. Međutim, kada sam pogledao ispit mlađih kolega, bio sam siguran da ga u tom momentu ne bih položio. To znači, da kada sam dobio doktorsku titulu, ja sam već kasnio sa znanjem. Tada mi je moj profesor rekao: „Isak, doktorska titula nije kraj, nego početak“. Koje god se znanje dobije, ono veoma brzo postaje zastarelo. Biti je druga stvar. To znači da se nikad ne zaustaviš u učenju.

Na izraelskoj televiziji su me pitali: „Kada ste tako slavni i uspešni, šta želite za sebe naredne godine?“ „Želim da sve ono što danas kažem da je pravo, dogodine bude pogrešno. To znači da sam nešto novo naučio.“

Ne bojiš se da naučiš nešto novo i otpustiš nešto staro. To nije lako, jer učiti nije lako, ali treba da budeš spreman da naučiš nešto novo, i u životu, i u braku, i na poslu, a to znači biti. Mislim da je naše obrazovanje u školama pogrešno. Mi učimo decu da znaju, a ne da misle.

Pojasnite nam vašu izreku „Sunce se rađa na istoku“?

Sistemi imaju životni ciklus, rađaju se, rastu, ostare i umru. Razlika je samo u dužini ciklusa. Integracija omogućava da se živi duže, a ljubav je najjača integracija. Američki sistem je u padu, što se vidi kroz sve veću dezintegraciju. Očekujem urnebes iduće godine. Ako ljudi izaberu demokrate, Tramp neće otići mirno. Reći će da je glasanje bilo namešteno, a usijane glave koje glasaju za njega držaće mitinge i dezintegracija će biti sve brža.

Kina i Indija, iako s ogromnim problemima, imaju sistem koji je na početku svog rasta. Između ostalog, to vidim i po mojim predavanjima, gde u Kini imam preko hiljadu ljudi, a u Americi 20‑30. Nije to zbog toga što sam slavniji u Kini, ne, nego zato što tamo ima više energije. Gutaju šta god kažem. Kad dođemo do onog ko ima pitanje, njih 30 digne ruku. U Kini osećam energiju na ulici, u preduzeću, jer su svi „gladni“. U Americi su svi već siti. U Indiji takođe postoji ogromna energija. Ali, ako treba da se odlučim, glasam za Kinu, jer smatram da su oni budućnost. Zato ne treba da gledamo Ameriku, niti Evropsku uniju, treba da se vežemo za Kinu, i to bih preporučio i Aleksandru Vučiću.

Imate li primer države koja je za kratko vreme iz siromašnog izrasla u razvijeno društvo?

To je Izrael. Na početku je imao svega 600.000 stanovnika, a danas ih je šest‑sedam miliona. Ekonomski je jedna od najuspešnijih država. Dotle nisu stigli na mišiće, nego pameću. Naime, imali su sistem. Srbija ima dovoljno pameti, baš kao i Rusija. I kada bi trebalo da se kladim na ruskog ili američkog menadžera, kladio bih se na ruskog. Pametniji je, brži, prefriganiji. I zašto onda Rusija nema uspeha? Zato što sistem ne radi. Krompir je divan, meso je divno, paradajz je divan, ali onaj što je kuvao napravio je džumbus.

Po mom mišljenju, Vučićeva greška je, kao i mnogih političara, stari sistem, po kom samo pripadnici stranke dobijaju posao. Bio sam savetodavac Šimona Peresa, i našao sam podatak da je imao više članova partije nego glasača. Ljudi su ulazili u partiju iz interesa, a zatim bi glasali za drugu partiju. Pitanje je bilo: „Šta mogu da uzmem“, a ne „šta mogu da doprinesem“.

Svuda u svetu dešava se da zemlje vode korumpirani, koji sve kontrolišu. Zato i kažem da se poverenje i poštovanje ugrožavaju svuda u svetu. Čim su promene velike, problemi su brzi i veći, i neko to treba da reši. Demokratskim putem može, ali to oduzima vremena i zato danas jačaju autokratski režimi i desnica pobeđuje. Rešenje je Adižes metodologija. To znači stvarati kulturu međusobnog poverenja i poštovanja, kao u kompaniji. Dolazimo u novo, feudalno doba, bez kraljeva i crkava, ali s birokratijom. Jedna izraelska izreka glasi: „Rupa na ogradi privlači lopove“.

Tako i u državi, nećeš zaustaviti korupciju tako što ih hapsiš, zatvaraš, nego treba zatvarati rupe u sistemu. U svakoj državi treba da postoji ministarstvo za debirokratizaciju, koje će zatvarati rupe u sistemu, što bih preporučio i Srbiji. Birokratija daje snagu vlasti da može da radi šta hoće. E, to mora da se promeni.

Autori: Tatjana Ostojić i Vesna Čarknajev