Iz prakse: Kad zafali memorije
Hardver se menja i više nikada neće biti isti kao pre (što bi rekao Gandalf). Ipak, neki volimo nove hardverske pojave, pa smo sa desktop-a koji smo sami sklapali, polako prešli na naprednije desktop platforme, pa na notebook uređaje i, na kraju, na ultrabook. A onda dođe vreme da i njega unapredite…
Kroz istorijsku tranziciju desktop – notebook – ultrabook, čovek neminovno menja svoje stavove, od toga da je opsesivno radoznao kad je u pitanju svaki novi komad hardvera, do stava „hardver treba da mi obavi neki posao i ja ne treba da budem rob hardvera, nego da stavim hardver u službu mojih potreba“. Istorijski gledano, svaka nova generacija hardvera je donosila i manje mogućnosti za promene ili nadogradnju. Kod ranih desktop-a ste mogli doslovno da menjate sve. Doduše, ta mogućnost postoji i danas, pod uslovom da ste pasionirani ljubitelj gaming-a ili workstation stanica za visoko profesionalni rad u programiranju, dizajnu, 3d modelovanju, animaciji ili video produkciji.
Održiva prenosivost (ili prenosiva održivost)
Odavno sam prešao na prenosive računare, a razlozi su brojni – lakši su i možete da se izmestite i radite u bilo kojoj prostoriji u kući, imaju bateriju pa ne mora da se nabavlja UPS, a uz docking mogu da se do-opreme svime što je potrebno za normalan rad:
tastatura i miš, dodatni ekrani, diskovi, Ethernet…
Ostaje činjenica da je mogućnosti unapređenja prenosivih računara znatno manje nego na desktop PC-ju, a za isti novac biste obično dobili znatno bolji (i proširiviji) desktop. Pored „strava“ desktop-a (Core i7, 32 GB, 0,5+1 TB SSD + 2 TB HDD) kome imam ograničen pristup, koristim relativno novi ASUS VivoBook (Core i7, 8 GB, 0,5 TB SSD; 2 TB eksterni hard-disk) koji je uglavnom zadovoljavao moje potrebe. Oba ova računara imaju „sve najnovije“ od softvera, kao i po dva ekrana, kao što i nalažu moderna pravila o produktivnosti.
Tu je i „rezervna ergela“: jedan Acer i tri Toshiba notebook-a. Jedna od Toshiba je Core i7, ostalo su i3 modeli, ali je sve to Intel 3xxx generacija. Svi pomenuti računari su kupljeni sa 4 GB RAM-a i odavno dopunjeni do 8 GB, koliko dozvoljava platforma 3xxx. I sve to radi… Uglavnom.
Moderna vremena
Radno-paradna mašina je ipak moj VivoBook, kupljen u pre-COVID eri, sa 8 GB RAM-a i 512 GB SSD-om. Da li je to dovoljno? Najčešća današnja ponuda je 8 GB RAM / 256 GB SSD što bi trebalo da nam sugeriše da se stvari nisu mnogo promenile nakon tri godine. A ipak jesu…
Windows 11 zahteva više memorije, a 8 GB je apsolutni minimum (Windows 10 može da radi i na stick računaru sa 2 GB). I to pod uslovom da se ograničite na Windows, Office i manje zahtevne aplikacije. SSD od 256 GB može da bude dovoljan, ako usvojite koncept držanja podataka u cloud-u.
Da sam ja „normalan“ korisnik, sve bi bilo ok. Pored otvorenih (najčešće skoro svih) Office aplikacija, redovno se bakćem i sa Adobe svitom – najčešće su otvoreni InDesign, Photoshop i Acrobat, a povremeno i Premiere ili DreamWeaver, zavisno o od toga „u kom sam respoloženju“ trenutno. Zalomi se ponekad i Blender, 3D Max ili Reaper…
Windows 11 zahteva više memorije, a 8 GB je apsolutni minimum (Windows 10 može da radi i na stick računaru sa 2 GB). I to pod uslovom da se ograničite na Windows, Office i manje zahtevne aplikacije, a SSD od 256 GB može da bude dovoljan samo ako usvojite koncept držanja podataka u cloud-u
Pored činjenice da sam prilično razmažen za jednog 63-godišnjaka, nameće se i zaključak da ove preporuke za minimalnu konfiguraciju jednostavno treba zaboraviti. Da ne pominjem život u stalnom stresu koji su mi prouzrokovale sve češće poruke Low memory resources. Please close one or more windows or applications to continue.
Otežavajuća okolnost je i to što koristim Windows 11 23H2 koji je u prilično ranoj fazi razvoja. Za one koji se još uvek dvoume oko instalacije „desetke“, sledi informacija da je svaki naredni Windows stvarno bolji od prethodnog, ali da ova vrlo rana Insider verzija nije optimizovana (to se radi u poslednjoj fazi pred izlazak na tržište), pa je stoga često mnogo zahtevnija po pitanju resursa.
Povratak u budućnost
Verovatno vas sve ovo uopšte ne zanima, ali ja sam jednostavno bio nateran da proširim resurse. Opcija je bila i kupovina novog računara, ali „nešto“ sa 16 GB RAM-a, barem 1 TB SSD-a i 4K ekranom košta kao brvnara na Fruškoj Gori ili studio-apartman u Solunu, što mi je ipak prioritet pred penzionerske dane.
Šta su realne mane mog aktuelnog ultrabook-a? Najpre, na proleće će napuniti četiri godine. Inače sam dugo obnavljao hardver na tri godine, ali od kako je Nemačka vlada produžila period amortizacije za IT opremu u firmama sa tri na četiri godine, i ja sam produžio taj rok. Pod obnavljanjem podrazumevam kupovinu nekog novog modela, a ne unapređenje postojećeg. Ipak, moj ASUS još ima dosta potencijala, a jedna od finih stvari je touchpad ekran koji mi pruža dovoljan komoditet rada na dva ekrana, čak i kad nosim samo računar na put ili na odmor. Letimičan pregled cena ukazuje da bi mi za računar „po meri“ danas bilo potrebno barem oko pola miliona dinara (32 GB RAM-a, 1+2 TB SSD, dual screen 4K OLED). Sirotinjo, i Bogu si teška…
Na dan naše (nekadašnje) armije, moj računar je počeo da se ponaša neuobičajeno ćudljivo – toliko hirovito da je bila neophodna momentalna akcija. Pošto imam neka iskustva s hardverom još iz Rom&Ram ere, zaključio sam da je „bensedin“ za mog digitalnog saputnika nabavka dodatnog RAM-a, što će ga (nadam se) malo smiriti pre našeg zajedničkog odlaska u „Lazu“.
Ova nova deca…
Nije da nisam već imao zahvate „na otvorenom notebook-u“. Pomenuti rezervni računari su već upgrade-ovani na 8 GB, što im je maksimum. Za dva su kupljeni moduli od 8 GB, a moduli od po 4 GB su dodati u preostala dva. Otvaranje je bilo relativno lako, sve je bilo dosta pristupačno, a svi ovi računari su imali po dva SODIMM slota.
Svakom ozbiljnom poslu prethodi analiza, a prva nedoumica bila je količina memorije koju mogu da ugradim. Adresni prostor platforme je 32 GB, a mnogi prodavci nude baš taj modul za baš taj računar. Ipak, na sajtu ASUS-a i iole ozbiljnijih nezavisnih hardverskih gurua, piše da je maksimalna količina RAM-a 16 GB. Pošto bogataš menja a sirotinja krpi, odlučujem se za 16 GB modul. Dupliranje je ipak neki napredak, a kompjuter je ionako planiran za zamenu.
Ultrabook je nešto komplikovaniji za otvaranje. Pre svega, sve je manje i tanje, a otvaranju podrazumeva „milion“ žabica, šrafova i šrafčića. Prethodilo je ozbiljno planiranje i organizacija odvrnutih šrafova, različitih prečnika i dužina i računar je ubrzo pokazao svoju „unutrašnju lepotu“.
Na moje veliko iznenađenje, postoji dodatni slot za SSD, ali samo je jedan za RAM. Dakle, zamena je jedina opcija. Moj pouzdani isporučilac je nakon mnogo uspešnih transakcija napravio grešku i poslao mi pogrešan RAM modul. Zapravo, specifikacije su bile dobre, ali proizvođač nije bio onaj koga sam naveo u porudžbenici. Šta je tu je…
Evo ruke i po piće svakom…
Zatvaram i pokrećem digitalnog ljubimca, a konačno sledi i prijatno iznenađenje. Sistem pokazuje da ima 20 GB RAM-a, što znači da je na samoj ploči već zalemljeno 4 GB koji se ne pojavljuju baš nigde u specifikacijama.
Na ovu epizodu me naterala muka, ali se pokazalo da u meni još uvek tinja neka hardverska iskra. Ipak, ne radite ovo kod kuće. Ovlašćeni servisi imaju specijalizovane alate za ovakve intervencije, a ja takve alate odavno ne nabavljam, pa sve ide teže i neizvesnije.
A kompjuter je ionako planiran za zamenu… S proleća, za moj jubilarni 63. rođendan, planiram da uživam u izboru novog digitalnog saputnika. A i vi kupite sebi nešto novo – kompjuter, telefon ili barem neki gadžet. Ne dozvolimo da nam svetska hardverska industrija tek tako propadne zbog naše lenjosti ili tvrdičluka!
