Koliko kompaniiju košta IT?

IT u uspešnim kompanijama nije trošak, već investicija u stvaranje efikasne, jeftine i konkurentne poslovne sredine. S druge strane, niko ne želi da potroši više nego što je neophodno – pažljivo se odmerava svaki segment i biraju adekvatne tehnologije. Evo nekih iskustava…

Stara izreka da ako želiš da zaradiš, prvo treba da uložiš, ima smisla u svetlu primene informacionih i komunikacionih tehnologija u poslovanju. Naravno, i tu ima ozbiljnih ograničenja i pravila igre koja dovode do željenog rezultata. Premalo investiranog novca u IT donosi delimični rezultat. No, budžet preduzeća uvek je „tesan“, pa zahvatanja po principu „koliko ti duša ište“ nisu realna – takvim ponašanjem pre će se proizvesti negativan efekat i frustracija zaposlenih, nego dostizanje postavljenih ili barem očekivanih ciljeva.

Formiranju budžeta za ICT u okviru preduzeća treba da se posveti puna pažnja, a za njegovo stvaranje i još više za njegovo usvajanje potrebno je odvojiti dovoljno vremena. Izazovi su brojni i nije ih lako savladati. Već prvi korak, određivanje ciljeva, zna da bude velika prepreka jer u ovoj fazi glavnu reč ima rukovodstvo kompanije koje, kako iskustvo kaže, često nema dovoljno informacija o mogućnostima koje im se pružaju, koliko koštaju i koliko vremena je potrebno da se postigne željeni efekat. Štaviše, brojni su slučajevi kada ne postoji ni jasna vizija šta su ciljevi i očekivanja i kakav je njihov efekat na poslovanje. O tome šta su i šta treba da budu ciljevi teško je uopšteno govoriti – svaka kompanija ima svoje potrebe i mogućnosti. Pažnju posvećujemo sledećoj bolnoj tački: koliki budžet treba da bude i kakva je struktura troškova.

Trošak za uspešan biznis

Sve veće analitičarske kuće periodično objavljuju izveštaje u kojima govore upravo o ovim temama. Iako je nekoliko puta podvrgavan proveri i kritici, kao pokazatelj koliko treba da se troši na IT u okviru preduzeća najčešće se uzima procenat u odnosu na prihod preduzeća. Ukupna potrošnja za IT kreće se u rasponu od 1 do oko 7 odsto prihoda, a razlike su posledica različitih potreba i samog karaktera poslovne delatnosti firme. Prema Gartner‑ovoj projekciji za 2014. godinu, a ona je nastala na osnovu istorijskih podataka, prosečna potrošnja na IT iznosi 3,3% prihoda.

Najviše troše industrijske grane čiji su proizvod intelektualne i finansijske usluge: proizvođači softvera i servis provajderi prosečno troše 6,7%, a banke i firme koje se bave finansijskim uslugama 6,4%. Iz naše perspektive, interesantan je podatak da se u gornjoj trećini nalazi obrazovanje s prosečnom potrošnjom od 4,7% i zdravstvena zaštita sa 4,2%. Oba ova stuba modernog društva nalaze se na ovoj skali ispred telekomunikacija, osiguranja ili farmacije. Zanimljiv je, mada ne i neočekivan, podatak da industrija u najklasičnijem smislu izdvaja manje od 2%, što važi i za trgovinu (1,5%), dok je na dnu lestvice sektor građevine, proizvodnje sirovina i iskorišćenja prirodnih resursa (1%).

Ovi podaci nam govore koliko IT košta po industrijskim vertikalama. Interesantno je da pogledamo i na šta se sve troši novac. Gartner je izolovao četiri velika segmenta: hardver, softver, radnu snagu i spoljne usluge (outsourcing). Ovi „izvori“ troška posmatrani su u četiri globalna regiona (Severna Amerika, Južna Amerika, Evropa i Bliski istok i Azija), a mi smo izdvojili Evropu i Latinsku Ameriku. Prvi nam je prirodni region, a drugi zato što nam je po ekonomskoj razvijenosti bliži od Evrope, u čijem rezultatu veliki uticaj imaju ekonomski i tehnološki visokorazvijene zemlje. Primećujemo da najviše novca odlazi na radnu snagu, kao i da se na softver troši više nego na hardver. Ne iznenađuje podatak da se u Evropi znatno više troši na plate i bonuse, dok je u Latinskoj Americi veći trošak za spoljne usluge. Takođe, tu se manje troši na softver nego u Evropi, dok veću potrošnju na hardver tumačimo upravo činjenicom da se radi o kategoriji koja u apsolutnim iznosima nema velikih oscilacija u odnosu na region, pa je onda sa smanjenim učešćem radne snage i softvera značajnije izražena, čak i kada se radi o mnogo manjim izdvajanjima za opremu i ukupno za IT. I zaista, reč je o mnogo manjim izdvajanjima, pošto Severna Amerika, EMEA i Azija s pacifičkim regionom „vuku“ više od 90 odsto godišnje potrošnje na IT.

Vreme je da se vratimo našoj temi i pogledamo još jedan pregled raspodele IT troškova do kojeg se došlo ispitivanjem kompanija širom sveta. Na hardver u data centrima i onaj za krajnje korisnike odlazi čak trećina novca. Ako tome pridodamo i mreže za prenos podataka odnosno glasa, dolazimo do toga da kompanije polovinu para potroše na hardver. Približno trećina para odlazi na razvoj i održavanje aplikacija, dok se ostatak od oko 15 odsto troši na, grubo govoreći, administrativne stvari (funkcionisanje service desk‑a, IT menadžment i finansije sa administracijom). Pitate se sada kakva je to razlika kada smo nešto ranije zaključili da hardver „vuče“ znatno manje od, na primer, plata. To je stoga što u ovom novom pogledu, pored neposrednog troška za hardver, posmatramo i upravo te plate i druge resurse u onom iznosu koji je direktno vezan za hardver.

U SMB svetu

U svim ranijim razmatranjima snažan uticaj na rezultate imaju velike kompanije. Spiceworks, interesantna mešavina zajednice IT profesionalaca, socijalne mreže i proizvođača softvera dva puta godišnje objavljuje svoju analizu koja je usmerena ka sektoru malih i srednjih preduzeća, a u anketi tipično učestvuje od 500 do 1.500 IT profesionalaca. Taj broj varira od istraživanja do istraživanja, gde šestoro od 10 radi u preduzećima sa 20 do 250 zaposlenih. Njihovo istraživanje otkriva nam i razlike koje mogu da nam budu značajne jer se radi o preduzećima koja su po svojoj veličini daleko sličnija profilu tipične srpske kompanije.

Prema ovom istraživanju, prosečan budžet je oko 250.000 dolara, odnosno za firme sa 20 do 99 zaposlenih oko 2.000 dolara po zaposlenom. Za manje kompanije taj iznos je oko 2.800 dolara, a za one od 100 do 250 zaposlenih oko 1.300 dolara. Čini nam se da je interesantan podatak i o broju IT personala koji je zaposlen u kompanijama. Preduzeća do 250 zaposlenih angažuju ne manje od dva, a ne više od tri IT stručnjaka. Interesantno je da preduzeća koja po veličini slede angažuju pet (do 500 zaposlenih), odnosno 12 (preko 500 zaposlenih) IT profesionalaca.

Prema poslednjem objavljenom istraživanju, na hardverske projekte odlazi 44% budžeta, softverske 31%, na hostovane usluge (usluge u cloud‑u) 14%, dok se 11% troši na sve ostalo. U strukturi troškova za hardver najviše novca odlazi na klijentske sisteme (desktop, laptop), slede serveri i mreže, dok su na dnu lestvice štampači. Na strani softvera, u SMB segmentu najviše novca odlazi na alate za produktivnost (22%) i operativne sisteme (21%), dok virtuelizacija, bezbednost i baze podataka „vuku“ ostatak novca. U cloud‑u, na koji odlazi 14%, najveći udeo imaju Web i e‑mail, dok se na treće mesto probila usluga backup‑a u cloud‑u.

A kod nas?

Kod nas nema preciznih podataka o tome koliko i kako preduzeća troše na informacione tehnologije. O globalnoj potrošnji na nivou države dosta se zna iz analiza koje Mineco objavljuje u svojoj SITO publikaciji ili na Internetu (www.sito.rs), a neke informacije u vezi s primenom informacionih tehnologija u preduzećima objavljuje i Republički zavod za statistiku (www.stat.gov.rs). Nažalost, ni na jednom od ta dva mesta nema informacija koje bismo mogli direktno da uporedimo sa podacima iz sveta.

Iz publikacije Upotreba informaciono‑komunikacionih tehnologija u Srbiji 2014. koja daje pregled rezultata dobijenih telefonskim anketiranjem 1200 preduzeća, saznajemo da više nema preduzeća koja ne koriste računar u svakodnevnom radu, da polovina preduzeća omogućava zaposlenima daljinski pristup do dokumenata i aplikacija preko Interneta, da nema preduzeća bez pristupa Internetu i da je u 98 odsto slučajeva reč o takozvanom „brzom internetu“. To su dobre vesti – kao da smo tu negde, na korak ili manje od razvijenog sveta.

Među rezultatima ovog istraživanja pronašli smo zabrinjavajući podatak da samo 17% firmi sa manje od 50 zaposlenih i 37,2% firmi s do 250 zaposlenih ima na platnom spisku barem jednog ICT stručnjaka. Štaviše, tokom 2013. godine ovaj trend niske uposlenosti stručnog kadra nije menjan jer se manje od 10% preduzeća s manje od 250 zaposlenih izjasnilo kako je pokušalo da zaposli specijaliste za informacione tehnologije, a i taj mali broj imao je problema da nađe kadar. Sve u svemu, kadrovska osposobljenost domaćih kompanija na neprihvatljivo niskom nivou da bi se govorilo o mogućnosti primene informacionih tehnologija u punoj meri i na efikasan način.

Podsećamo da smo ranije videli kako je svetski standard za mala i srednja preduzeća angažovanje od dva do tri IT stručnjaka, što iz naše perspektive izgleda kao nepotrebni višak. A zapravo oni nisu tu samo da instaliraju i premeštaju kompjutere, popravljaju zaglavljene štampače i rade ostale dnevne rutine. Još važniji zadatak jeste učešće u svakodnevnim poslovnim aktivnostima obezbeđivanjem kvalitetnih informacija i neprestanim unapređenjem sistema kako u pogledu dostupnosti informatičkih servisa, tako i u pogledu razvoja primene softvera neophodnog za poslovanje. Dva čoveka nisu dovoljna za takav posao i stoga sve firme angažuju i dodatno visokoobučene konsultante ili servisere. U svetu kompanije s dvadeset i više zaposlenih obavezno zapošljavaju jednog stručnjaka čiji je prevashodni zadatak da brine o razvoju primene informacionog sistema, a to podrazumeva uvođenje novih tehnologija i adekvatan razvoj postojećih kako bi se pratio razvoj celog poslovnog sistema i njegova konkurentnost. Kada se dođe do tog nivoa, stvaraju se uslovi da se i o budžetu govori kao neophodnoj komponenti, ne samo u pogledu planiranja troškova već i prihoda.

U kratkom istraživanju koje smo napravili, pre svega u cilju sticanja uvida u to šta se dešava na terenu, dobili smo odgovore da se u okviru budžeta tipične, uspešne male ili srednje kompanije u Srbiji, IT tretira kao posebna stavka, uglavnom na nivou korigovane vrednosti troška iz prethodne godine. Na naše pitanje da li su razmatrali potrebe za unapređenjem sistema u cilju postizanja veće efikasnosti i konkurentnosti, oni koji su dali pozitivan odgovor nisu mogli da nas upute u suštinu problema i strategije za koje planiraju da odvoje sredstva. Jer, sredstva za to, po pravilu, nisu planirana budžetom. Kažu, teška su vremena, recesija je i jedva da se ima para za popravke i kupovinu novih računara, telefona, štampača i plaćanje mesečnih računa za korišćenje Interneta i usluga mobilne telefonije.

Slažemo se sa zaključkom da je recesija, ali gde nije? Svi koji ozbiljno razmišljaju o svom poslovanju pažljivo i detaljno razmatraju gde mogu da uštede u IT sektoru. Ali, uštede se ne prave zaustavljanjem razvoja, već ozbiljnim planiranjem i odmeravanjem efekata svake investicije ponaosob. Stičemo utisak da se na taj način u srpskim kompanijama ne razmišlja o primeni informacionih tehnologija – one su još uvek u našoj poslovnoj kulturi trošak koji treba namiriti, a ne investicija koja otvara mogućnosti za primenu savremenog načina poslovanja koji je efikasniji, jeftiniji i konkurentniji. Da bi se to postiglo ne treba nam mnogo, a prvi korak je da se odmerimo u odnosu na ono što na polju informacionih tehnologija rade kompanije u svetu koje su nam slične po broju zaposlenih i poslu kojim se bave. Na kraju, sigurno je da ni oni ne troše ni dolar više nego što moraju, ali im je jasno da ni manje od onoga što treba da potroše nema smisla.

Milan Bašić

(Objavljeno u časopisu PC#217)