Komentar: Reforma gradskog transporta

Kada pogledate nepregledne gužve i beskrajne kolone automobila na gradskim ulicama, neminovno kažete: „ne može zauvek ovako“. Kad će nam već jednom tehnologija pomoći da brže i efikasnije stignemo do posla, da trošimo manje energije ili makar da nam dan bude prijatniji?

Negde sam pročitao da je prosečna brzina kretanja automobila u Njujorku 10 milja (16 kilometara) na sat. Podatak me je zainteresovao pa sam počeo i sam da merim, da bih vremenom ustanovio da je moja prosečna brzina kada u San Francisku idem na posao ili se vraćam kući čak i manja, jedva 12 ili 13 km/h. Zanimljivo je da je to otprilike bila i brzina kretanja kočija u Londonu (a verovatno i Njujorku) početkom XX veka. Pri tom su konji bili znatno „ekološkiji“ od automobila, a i ne naplaćuje im se $7 za svaki prelazak bilo kog od mostova. A mi mislimo da smo silno napredovali…

Nećemo autobusom!

Kada biste od nekog neutralnog posmatrača tražili rešenje, lako je pretpostaviti šta bi on rekao – previše je automobila, napravite dobar gradski prevoz koji se oslanja na metro i… nema gužve. Da, metro dobro funkcioniše u mnogim (naročito evropskim) gradovima, ali to jednos­tavno nije to. Čovek ne želi da ide do autobusa, da ga čeka, pa da se vozi do metro stanice, pa da silazi u metro, putuje vozom, posle opet izlazi na ulicu, hoda do odredišta ili čeka autobus… Sporo je, nebezbedno, u autobusima i vozovima je gužva…

Treba biti pošten pa reći da je čitava paradigma u kojoj su autobusi, vozovi i drugi javni prevoz prljavi, nebezbedni, neprecizni i prepuni karakteristična za nas na Zapadu. U Singapuru je sasvim drugačije (dobro, i tamo ume da bude gužva) pošto sve stiže u sekund i higijena je na najvišem nivou. Ali tako je kako je – živeći tu gde živim, hoću da sednem u kola u svojoj garaži i izađem iz njih u garaži firme. Samo da vidimo može li to bez kola, pa i bez taksija, jer je taksi još neracionalnije rešenje, pošto i dalje imate gomilu kola na ulicama, i još angažujete jednog čoveka da vozi drugog.

Javni transport i bicikli imaju loš marketing. Automobilska industrija je to usavršila – kola su dobra, donose slobodu, pokazuju vaš status, ona su sve dobro što želite u životu. Javni transport je sve suprotno tome

Novi termin o kome se govori je DRT, demand-responsive transport, neka vrsta autobusa ili kombija koji dolazi po vas, a onda „skuplja“ i druge putnike ispred njihovih kuća, optimizujući putanju tako da svi stignu na svoja odredišta. Uz odgovarajući softver i dovoljan broj transportnih vozila, može se ogromno uštedeti. Ukratko, hibrid taksija i linijskog prevoza, pa još na steroidima.

DRT je isproban u Londonu, a sada postoji i projekat sličnog servisa u Njujorku. Pokazalo se da stvar funkcioniše, da su ljudi zadovoljni servisom, da se gužva smanjuje, ali je svejedno prevoz neprijatno skup. Zapravo, na ovakav prevoz najviše su se odlučivali oni koji su inače koristili autobuse i metro, dok su vozači i dalje preferirali svoje automobile, makar se svakodnevno gurali u velikim gužvama.

A leteći automobili?

Možda je rešenje treća dimenzija, da ne kažem eVTOL (electric vertical take-off and landing)? Recimo da čovek ipak dođe do metro-stanice, a onda na krovu te stanice sedne u vozilo i – poleti. I dalje (barem za sada) nema komfora polaska direktno od kuće i dolaska direktno u firmu (osim ako firma ima heliodrom) ali će, makar u teoriji, čovek stići daleko brže, možda za trećinu ranijeg vremena, a elektri­čni pogon će smanjiti zagađenje.

Stratezima se najviše sviđa što se ovako mogu prelaziti veće daljine, pa bi se rasteretili centri gradova a povećale površine na periferiji gde ljudi mogu da žive mnogo udobnije i povoljnije, a da ipak brzo stižu na posao. Stanovanje u centru grada, u malom stanu smeštenom u soliteru, je nekako „evropska“ stvar. Dobro, možda i Njujorška. U Americi ljudi i dalje većinom sanjaju o per­iferiji, sopstvenoj kući sa dvorištem, za čistijim vazduhom i većim prostorom. I odatle dolazi potreba da se do posla stiže sporo, beskrajnim auto-putevima uz užasan rush hour, da ne kažem „špic“. Leteći automobil je logično rešenje, od koga tehnološ­ki gledano i nismo toliko daleko. Do­duše, legislativa je tu po običaju u velikom zaostatku za životom.

Sve to je nekako i stvar percepcije – kako kaže Chris de Veer, koji je na čelu Amsterdam Smart City organizacije, „javni transport i bicikli imaju loš marketing. Automobilska industrija je to usavršila – kola su dobra, donose slobodu, pokazuju vaš status, ona su sve dobro što želite u životu. Javni transport je sve suprotno tome“. Možda letenje tu može nešto da promeni.

A da ljudi lepo sede kod kuće?

COVID-19 pandemija je pokazala da je rad od kuće itekako moguć, pa u mnogim poslovima čak i produktivniji od svakodnevnog mučnog probijanja do kancelarije. Ali, ljudima koji sede u svojim stanovima je i dalje potrebno snabdevanje, od čega su naročito prosperirale službe dostave. U Silicijumskoj dolini dostava je dostigla savršenstvo, pa čak i odeću možete da kupujete iz svog doma. Kako? Naručite razne brojeve, sve vam to stigne, probate, izaberete šta želite, ostalo strpate u kesu i vratite tako što kliknete par puta u aplikaciji i kesu ostavite ispred vrata. Prijatelji u Srbiji mi prosto ne veruju kad kažem da to funkcioniše savršeno i da nema ozbiljnijih zloupotreba.

Prosečna brzina kretanja automobila u Njujorku je 16 kilometara na sat. To je otprilike bila i brzina kretanja kočija početkom XX veka. A mi mislimo da smo napredovali…

Sa druge strane, dostava znači da neko treba da dođe od magacina do vas, a taj neko opet pravi gužvu u saobraćaju. Rešenje od koga nas ne deli mnogo vremena su roboti, na točkovima ili sa propelerima. Gledao sam prezentaciju firme Starship Technologies na nedavnom sajmu i… to bi moglo da bude to!

Za neke ozbiljnije reforme treba bolje shvatiti ljude – šta oni rade, šta žele i kako ih učiniti srećnijim. Kada već imamo alate za analizu ogromnih skupova podataka, ne koristimo to blago samo da bismo nekome uvalili targetirane reklame. Analizirajmo što preciznije ljudske navike i potrebe, pa ćemo možda naći način da se vozila kreću brže od konjske zaprege.

Autor: dr Sava Zdravković