Licem u lice s Facebook-om
Predstojeća SHARE konferencija ponudiće čitav niz zanimljivih sadržaja, a zapažen prostor će biti posvećen tome na koji način koristimo Facebook i kako ovaj gigant pokušava da kontoliše naše podatke. O projektu Face to Facebook popričali smo s ljudima koji su stali na žulj najvećoj društvenoj mreži, a to su Paolo Cirio i Alessandro Ludovico.
Nedavno ste završili projekat Face to Facebook. Možete li našim čitaocima objasniti šta je taj eksperiment obuhvatio i koji je bio njegov cilj?
PC: Ukrali smo milion javnih Facebook profila i tako stvorili ogromnu bazu imena i slika nasumično odabranih ljudi iz svih krajeva sveta. Posebnim softverom smo analizirali izraze lica svakog od njih, a potom smo ih postavljali na sajt za upoznavanje grupišući slične izraze lica i povezujući ih s njihovim pretpostavljenim karakterom. Na kraju ovog procesa 250 hiljada osoba našlo se, bez ikakvog saznanja o tome, na otrcanom sajtu za upoznavanje sa podacima o karakteru ličnosti.
Smatram da je ovaj projekat bio izuzetno uspešan. Ne mogu da se setim nekog drugog umetničkog dela koje je, kroz uspešnu parodiju totalitarne moći, za samo nedelju dana uspelo da natera milione ljudi širom sveta da razmisle i promene svoje ponašanje. Uvek pokušavam da stvaram dela u kojima javnost može da učestvuje, da dođem do više ljudi od onih koji mogu biti uključenu kroz izložbeni prostor, a ovaj projekat je pokazao kako to može doneti fantastične rezultate!
Kakve su bile reakcije ljudi koje ste ubacili na sajt za upoznavanje, a kakve šire zajednice?
PC: Bilo je na stotine hiljada posetilaca, a ja sam najviše uživao u porukama koje smo dobili preko sajta. To su najviše bili izuzetno ljuti i histerično uplašeni ljudi, ali dobijali smo i pohvale i čestitke. Većinom su to bile anonimne poruke, jer su se ljudi uplašili da bismo mogli upotrebiti njihove identitete.
Dobili smo i 5 pretnji smrću i 11 pretnji sudskom tužbom, a jedna je stigla i od trenutno najmoćnije svetske korporacije – Facebook-a. Istovremeno, o našem umetničkom delu pisali su mediji širom sveta i tako su stvorili novu percepciju o Facebook-u kao bezbednom i lepom mestu na kojem previše ljudi ostavlja svoje podatke bez razmišljanja o potencijalnim opasnostima. Pisali su nam i studenti koji pripremaju eseje o ovom projektu.
AL: Ovo je veoma interesantan društveni eksperiment koji je stvorio na hiljade ličnih reakcija putem e-mail-a i foruma širom Interneta, i na mnogo različitih jezika. A reakcije su bile raznovrsne: od ljutitih ljudi koji su se našli na Lovely-Faces.com, preko onih koji su pitali da li mogu da se priključe, do partnerskih ponuda drugih sajtova za upoznavanje. Bilo je i lažnih poruka od Interpola, a dobijali smo i pisma podrške da nastavimo s projektom radi podizanja svesti o privatnosti na Facebook-u. Ovaj univerzum reakcija govori puno o tome kako se ljudi osećaju kada shvate da njihovi privatni podaci mogu biti tek tako kopirani i dobiti drugačiji kontekst.
Došlo je i do raznovrsnih reakcija među našim kolegama umetnicima, teoretičarima i kustosima. Izgleda kao da smo otvorili Pandorinu kutiju i oslobodili kontroverze. Svi su izenenada osetili da ako nisu poznati (ili ako su to samo među svojim Facebook prijateljima), moraju sa puno pažnje da brinu o svojoj nematerijalnoj reprezentaciji.
Kako je reagovao Facebook? Reklo bi se da im se nije svidela upotreba “njihovih” podataka?
AL: Ne, to im se nimalo nije svidelo. Njihovi advokati su nam u roku od 12 sati nakon pokretanja sajta poslali zahtev za uklanjanje svih podataka, a sad nas pritiskaju da uklonimo i sve informacije o našem projektu. Ako već imaju pravo da ukinu bilo koji Facebook nalog (naš su ukinuli odmah) ili da nam zabrane da ih javno koristimo “njihove” podatke na sajtu Lovely-Faces.com, izenenađujuće da traže da uklonimo i face-to-facebook.net sajt na kojem samo dokumentujemo naš rad. Naš advokat sada ispituje taj njihov zahtev.
Pre ovog projekta sproveli ste dve srodne akcije – Amazon Noir i Google Will Eat Itself. Možete li nam reći nešto više o njima?
PC: Projekat Face to Facebook je poslednji deo naše trilogije hakovanja monopolista (Hacking Monopolist Trilogy), a prethodili su mu Amazon Noir i Google Will Eat Itself. U sva tri umetnička dela prikazujemo ranjivost tehnološkog i poslovnog modela najvećih monopolista nad informacijama, tako što izvrćemo njihove podatke protiv njih samih.
Sa Amazonom smo uspešno rekonstruisali kompletne sadržaje knjiga pod kopirajtom i i besplatno ih redistribuirali u PDF formi. A za Google smo napravili botove koji su generisali automatske klikove na naše Ad-Sense reklame, novac sakupljen kroz takvu prevaru koristili smo da kupimo deo Googlea. U svim ovim slučajevima radi se o pametnim hakovima i ponovnoj obradi podataka u novom kontekstu. Tako smo velike korporacije doveli u sramotne situacije: Google nam je kontaktirao preko advokata, a Amazonu je bilo neprijatno da prizna sopstvenu grešku kada su novinari tražili objašnjenje.
Ovim projektima smo ukazali na nedemokratsku, diktatorsku prirodu upravljanja javnim znanjem u informacionom dobu, odnosno kako ga na neetički način iskorišćavaju korporacije koje se pretvaraju da poseduju informacije koje bi morale biti besplatne i dostupne svima. Internet platformu vidim kao infrastrukturu koja bi trebalo da bude javna, kao što bi pijaća voda morala biti besplatno dostupna svima.
Ipak, kao umetniku, teme mojih dela nisu mi važnije od načina na koji stvaram dela. Često o sebi razmišljam kao o vajaru podataka. Informacije su za mene kao mekan sirov materijal koji se može iskoristiti za stvaranje neočekivanih oblika. Davanjem konteksta, agregiranjem i izmišljanjem podataka, ja oblikujem informacione skulpture koje ljude teraju da razmišljaju o dotad neviđenim kontroverznim vezama. Interesantno je da se vidi, kao sa bilo kojim sastojkom, da materijal i nakon što je uobličen zadržava svojstva koja je imao u originalnom obliku. U slučaju informacija, to je sposobnost da na moćan način utiču na društvo.
Imate li neke slične planove za budućnost? Da li će ovi projekti ostati trilogija?
PC: Upravljanje informacijama će imati sve značajniju ulogu u budućnosti. Verovatno ću raditi na tome opet, sa drugim tipovima medija i drugim posledicama. Ipak, ova trilogija je definisala jedinstven umetnički postupak i, kao što to obično biva s trilogijama, pojedinačna dela povezuju estetika, metodologija i tema, tako da sam siguran da će neki naredni projekat biti drugačiji.
AL: Ne znam šta će biti u budućnosti, ali sad vidimo da se ova tri dela odlično međusobno uklapaju. Trebalo nam je šest godina da ih realizujemo, a koncepte koje smo kreirali sada može bilo ko primeniti na Google, Amazon i Facebook.