Moralna istorija klima-uređaja
Sve do početka 20. veka samo su bogati, ili oni koji umiru, mogli da dožive da neko pokušava da rashladi vazduh u zatvorenoj prostoriji, dok je zagrevanje prostorija uz pomoć otvorenog plamena bilo potpuno prihvatljivo. Ekstremne vrućine su smatrane prirodnom silom sa kojom čovek mora da se nosi, a ideja da bi nekakva mašina mogla da kontroliše vremenske uslove smatrana je grešnom.
Pojava rashladnih uređaja je, tako, zahtevala industrijski razvoj, ali i promenu u načinu razmišljanja. Uprkos nazadnim konceptima, rashladni uređaji su se ipak pojavili, i to iz nužde. Posebno interesovanje su probudili kod lekara koji su pokušavali da izleče bolesne, pa je tako 1851. godine doktor sa Floride, John Gorrie, napravio prvi patent za mašinu za led. Uređaj mu je služio da snizi temperaturu kod pacijenata koji boluju od malarije ili imaju groznicu, pa je kasnije dizajnirao i motor koji usisava vazduh, kompresuje ga, te rashlađuje.
Upotreba snega i leda za rashlađivanje pića ili prostorija nije bila ništa novo. Pronalazač Cornelius Drebbel je još u 17. veku koristio sneg koji je čuvao u podzemnom skladištu da, kako je sam govorio “pretvori leto u zimu”.
U 19. veku na sličan način se rashlađivao i američki predsednik James A. Garfield, a pošto je na njega izvršen atentat, 2. jula 1881. godine, astronom Simon Newcomb je dizajnirao poseban uređaj koji je služio za rashlađivanje bolesničke sobe. Kad je vest o ovoj spravi dospela u javnost, nepoverenje prema rashladnim uređajuma počelo je da jenjava.
Dve decenije posle Garfield-ove smrti Willis Carrier je smislio termin ‘rashlađivanje vazduha’ (air-conditioning), a potom napravio uređaj koji je gurao vazduh preko nekog rashladnog materijala, a glavni cilj mu je bio da smanji vlažnost vazduha.
Posle toga je tehnologija počela da se širi, pa je Frigidaire prvi rashladni uređaj za domaćinstvo prodao 1929. godine. Ovakvi rashladni uređaji su predstavljeni i na Svetskom sajmu deset godina kasnije, kad je preko 65.000 posetilaca po prvi put imalo priliku da vidi kako rashladni uređaj funkcioniše. Tokom sledeće decenije počelo se sa proizvodnjom manjih uređaja, a ciljna potrošačka grupa se sa muškaraca u kancelariji premestila na žene u domaćinstvu. Tako u prvim reklamama porodica gleda u rashladni uređaj kao da je neki svemirski brod koji je sleteo direktno u njihovu dnevnu sobu.
Trenutak koji je, čini se, najviše uticao na porast prodaje rashladnih uređaja jeste onaj kad su meteorolozi smislili toplotnu skalu, koja meri temperature i vlažnost vazduha. Potrošači su u tom trenutku dobili saznanje o nečemu što pre nisu mogli da znaju sa sigurnošću, pa su na taj način i rashladni sistemi pronašli put do njihovog komercijalnog uma.
Do šezdesetih godina prošlog veka milioni rashladnih uređaja su prodavani na godišnjem nivou, a prema podacima iz 2011. godine 87% američkog stanovništva poseduje neki rashladni uređaj, dok je u Brazilu, na primer, to 11%, a u Indiji 2%.
Danas je upotreba rashladnih uređaja ponovo kontroverzna, ali iz sasvim drugih razloga. Stručnjaci pozivaju da se prestane sa upotrebom ovih uređaja, budući da utiču na ozonski omotač, te na sposobnost prilagođavanja na temperaturne promene, budući da čovek sve više zavisi od ovih mašina.
Izvor: theatlantic.com
