Od Web kamere do video‑konferencije
Video‑konferencije su danas raspoložive svakome uz sasvim skromna ulaganja – verovatno već imate sve što vam je potrebno. A onda primetite da kod sagovornika sve izgleda mnogo bolje, čuje se mnogo bolje, pa se osećate kao siromašni rođak kome nema mesta u visokom društvu. Tada počinje potraga za kvalitetnijom slikom i zvukom, koja u zavisnosti od raspoloživog budžeta može da vas odvede daleko…
Kao neko ko već decenijama radi od kuće i pri tom je upućen na kontakte sa geografski veoma udaljenim poslovnim partnerima, davno sam razumeo atraktivnost video‑konferencija. U početku je glavno ograničenje bila spora Internet veza, sasvim prilagođena video‑kamerama VGA rezolucije; bili ste srećni da se kako‑tako vidite i čujete sa sagovornikom. Posle je došao broadband, ADSL i kablovski Internet, pa su brzine počele da rastu, doduše upload mnogo sporije od download‑a. Bile su potrebne godine dok nismo stigli do 1 Mbps upload‑a koji je dovoljan za 360p video. Kada je najzad stigla optika i pristojna brzina (za početak 100/20 Mbps), zaključio sam da je vreme za „ozbiljnu komunikaciju“ i kupovinu „ozbiljne opreme“. Izabrao sam Logitech HD Pro Webcam C920 koja je delovala kao umereno skup gadžet (reda 120 evra) koji obezbeđuje kvalitetnu sliku i ton. Noseći je kući bio sam zadovoljan što sam konačno „profesionalno“ rešio video‑konferencije. Eh, blagosloveno bilo neznanje…
Dometi Web kamere
Logitech C920 je zapravo solidan proizvod, sasvim upotrebljiv i danas – košta oko 15000 dinara i obezbeđuje full HD sliku (1920×1080) i stereo zvuk, uz H.264 kompresiju. Iako je Logitech verovatno najpoznatija firma u ovoj oblasti, ima i veoma kvalitetnih alternativa. Recimo, za naše kolege u Redakciji smo kupovali Yealink UVC 20 kamere (prodaje ih Senter) koje obezbeđuju full‑HD sliku uz omnidirekcioni mikrofon – visok kvalitet za 10.555 dinara (plus PDV).
Treba znati da od full HD slike i dalje nema previše koristi pošto mnoge popularne platforme, računajući tu Zoom i (delimično) Microsoft Teams, pod normalnim uslovima i dalje nude samo 720p konferencije. Provajderi očito štite svoje mreže koje ne mogu da podnesu „beskonačan“ bandwidth, ugrožen bumom video‑konferencija u COVID‑19 godinama.
Za Zoom treba imati Enterprise plan, pisati podršci i zahtevati 1080p pristup, a onda vam oni odgovore da je opcija temporarily unavailable. Za Teams postoji opcija 1080p, ali ne za Live streaming. Skype podržava full HD, ali opet uz ograničenja, pa se neke kamere koje po specifikacijama imaju 1080p i dalje mogu koristiti samo u 720p režimu. Sve to znači da 4k kamere trenutno nemaju mnogo smisla, iako ćete u prodavnicama naći 4k modele koji koštaju od tridesetak hiljada dinara pa naviše. Ali kod kamera nije stvar samo u rezoluciji. Mnogo je važnija optika.
Kod kamera nije stvar samo u rezoluciji – važnija je optika. A i sama slika je drugorazredno pitanje – da bi se ljudi čuli i razumeli, potreban je kvalitetan ton
U to sam se uverio kada me je neki britanski vloger zvao da pričamo o računaru Galaksija. Uspostavili smo vezu i… pomislio sam da njegov video dolazi pravo iz Holivuda (kako već ja zamišljam Holivud). Slika oštra kao žilet, jasna, boje precizno izdvojene, a ton kao da je čovek pored mene u sobi. Kada je razgovor objavljen, slika pored slike, izgledalo je otprilike onako kako čovek zamišlja razgovor između zemalja razvijenog i nerazvijenog sveta.
Tešilo me je što većina Amerikanaca i Britanaca sa kojima pričam i dalje izgledaju kao da dolaze iz „nerazvijenog sveta“, uglavnom zadovoljni katastrofalnim Web kamerama i mikrofonima na poslovnim notebook računarima, ali sam znao da bi sve to moglo da se uradi mnogo bolje. I da će to „bolje“ odgovarajuće i da košta.
Logitech Group
Prekretnica je došla u jesen 2016. godine, kada sam za PC#238 testirao video‑konferencijske sisteme. Nismo ih našli mnogo na tržištu: do mene su stigli Logitech Group i AVer VC 520 i bio sam impresioniran razlikom u kvalitetu u odnosu na klasične Web kamere. I dalje je to bila „samo“ full HD rezolucija (AVer je nudio 60 Hz naspram Logitech‑ovih 30), ali Logitech‑ovo veliko i kvalitetno sočivo, automatsko fokusiranje, motor koji obezbeđuje hardverski 10x zoom i precizno pozicioniranje kamere (pan, tilt…) te, naročito, 90° dijagonalni ugao slikanja tj. širok kadar… Ogromna razlika. Osim kamere (ako je kupujete posebno, zove se PTZ Pro 2), razliku je doneo i mikrofon koji stoji na stolu i jasno prenosi govor više ljudi koji sede oko njega. Ukratko, jedna od onih stvari koje jednostavno ne možete da vratite sa testa. I tako sam ga kupio – komplet je koštao oko 1200 evra i tu je cenu i danas zadržao, kao prilično retka naprava u kompjuterskoj industriji koja bez promena „živi“ već 5‑6 godina.
Logitech Group je pokazao svoju snagu sledećih godina, kada sam sa dvojicom kolega radio na softveru za vođenje projekata u građevinarstvu, često komunicirajući sa partnerima u Švajcarskoj. Smislio sam da Group kameru stavim na stativ za foto‑aparat, tako da bude malo iznad monitora i da dominira čitavom radnom sobom. Onda sam pri razgovorima mogao da prostim pritiskom na daljinski upravljač izaberem unapred podešeni kadar, kada govori jedan čovek, kada naizmenično govori nas nekoliko i slično.
Kvalitetna slika je tu ipak drugorazredno pitanje – da, lepo izgleda i doprinosi utisku, ali je sa funkcionalne strane mnogo bitniji ton. A tu se Group mikrofon baš pokazao, tako da je bilo jako malo onih „šta ste rekli“ situacija koje su inače česte tokom video‑konferencija. Sve u svemu, razgovori su delovali kao da smo mi iz razvijenog sveta a naši uvaženi partneri iz neke Švajcarske gde se štedi na opremi i Internetu… prilično zanimljivo iskustvo.
Zvuk iz pećine
Došla je COVID‑19 pandemija i video‑konferencije su „eksplodirale“. Između ostalih, i Klub programera je morao da pređe na elektronske sastanke, što je bila prilika za testiranje najrazličitije opreme, te stalnu kritiku svega postojećeg. Moja kamera je standardno dobijala veoma visoke ocene, ali mi je rečeno da zvuk nije baš sjajan – kao da govorim iz pećine. Primedbe su naročito dolazile od kolega koji koriste dobre slušalice – lično nisam veliki ljubitelj slušalica, ali sam za potrebe provere snimio glas i slušao ga kroz Sony WH‑1000XM3 (vrlo sam zadovoljan njima, ali ako kupujete slušalice, znajte da postoji i noviji model XM4, sa raznim sitnim poboljšanjima). Zaključio sam da je „pećina“ prestrog komentar, ali da definitivno postoji neki odjek koji ne doprinosi kvalitetu zvuka.
Svaki ljubitelj gedžeta ima u kući ko zna koliko raznih kamera, pa zašto bi kupovao još jednu? DSLR foto‑aparat, video‑kamera ili smartfon mogu da prevaziđu čak i skupu Web kameru. Uz malo dodatnog hardvera i softvera…
Posle raznih pokušaja podešavanja mikrofona i Zoom‑a shvatio sam da nema pomoći – zvuk se odbija od zidova, što za omnidirekcioni mikrofon baš i nije idealan scenario. Pravo rešenje za takve probleme su paneli od plute koji se lepe po zidovima. Ne izgleda to ni tako ružno i svakako nije preskupo, ali zahteva dosta posla, kao i pažljivog podešavanja pozicije tih panela. Pošto mi ipak nije bila ambicija da od svoje radne sobe pravim radijski studio, teška srca sam se odlučio na drugačije rešenje – GROUP omnidirekcioni uređaj ostaje za situacije kada je više ljudi u sobi, a kada sam na konferenciji samo ja, trebaće mi neki drugačiji mikrofon.
Posle dosta razmišljanja i isprobavanja, izbor je pao na Audio‑technica ATR2500, solidan kondenzatorski mikrofon poznate firme, koji ipak nije preskup (12,000 dinara plus PDV). Mikrofon se jednostavno povezuje na USB port, ne zahteva nikakva softverska podešavanja, a zvukom sam vrlo zadovoljan.
Nisam zadovoljan postoljem koje se dobija uz uređaj; zapravo nikad nisam video gluplje rešenje postolja. Srećom navoj je potpuno standardan, pa sam kupio normalan stativ za mikrofon, razmišljajući jedino o tome da li staviti mikrofon na sto, ili ga postaviti na „pecaljku“ tako da bude iznad mene. Najzad sam se opredelio za sto, jer je kamera već povisoko, pa bi se mikrofon na „pecaljki“ video u kadru; ovako ga zaklanja monitor.
Uradi‑sam rešenja
Kolege iz Kluba programera su tražili i inovativnija rešenja za kvalitetne video‑konferencije. Pre svega što se tiče kamere: svaki ljubitelj gedžeta ima u kući ko zna koliko raznih kamera, pa zašto bi kupovao još jednu? DSLR foto‑aparat ima izuzetno kvalitetnu optiku, veliko sočivo i obezbeđuje visoku rezoluciju – može li on da bude Web kamera? Malo je, doduše, glomazan, ali uz jedan stativ smešten na sto ili iza njega…
Ostaje „samo“ da rešite problem povezivanja – noviji foto‑aparati se, uz učitavanje posebnog softvera zvanog EOS Webcam Utility (Canon) odnosno Edge Webcam (Sony), mogu direktno povezati na USB port i koristiti kao kamere, dok za većinu starijih uređaja treba naći način da se HDMI izlaz prosledi kompjuteru. Odgovarajućih konvertora na tržištu ima mnogo – naručio sam neki anonimni uređaj sa wish.com i platio ga dvadesetak dolara. Sa jedne strane povežete foto‑aparat, sa druge USB kabl koji vodi do kompjutera i – to je to. Treba samo nabaviti odgovarajući HDMI ili micro‑HDMI kabl, što kod nas nije baš trivijalno.
Potencijalni problem je u tome što nije predviđeno da DSLR aparat radi (i snima) više sati bez prekida. Baterije tu gube smisao, pa treba imati odgovarajući ispravljač, što opet kod nas nije lako nabaviti jer – kome je do sada bio potreban ispravljač za neprekidni rad foto‑aparata? Osim toga, aparat se greje, što izgleda ne izaziva neprijatne posledice, ali ko zna… Zato je bolje koristiti neku namensku kameru, koja je predviđena za višečasovno snimanje video‑sadržaja. Uspešno sam testirao Sony PJ780VE (full‑HD) koja ima kvalitetan video‑izlaz sa micro‑HDMI konektorom.
Od full HD ili 4k kamere i dalje nema previše koristi pošto mnoge popularne platforme, računajući tu Zoom i Microsoft Teams, pod normalnim uslovima i dalje nude samo 720p konferencije
Najbolja „alternativna“ kamera u kući je ugrađena u vaš smartfon, a verovatno u fioci imate i neki od prethodnih smartfona sa kamerom koja po svim parametrima prevazilazi klasične Web kamere. Upotreba Android smartfona kao Web kamere zahteva kupovinu programa DroidCamX (postoji i besplatna verzija, ali za par dolara dobijate mogućnost rada u većoj rezoluciji i niz zgodnih sitnica). Nabavite neki zgodan stativ za smartfon (ja sam kupio Mi Selfie Stick Tripod), postavite telefon u njega, uključite punjač za slučaj da video‑konferencija potraje, na PC‑ju instalirate DroidCamApp, povežete se preko Wi‑Fi mreže i… dobili ste čudesno kvalitetnu Web kameru praktično bez ikakvih ulaganja. Za detalje pogledajte tekst „Smartfon kao Web kamera“ iz PC#277. Moraćete malo da podešavate parametre i proveravate koliko se smartfon greje tokom dužeg konferisanja, ali stvar generalno radi veoma dobro.
Kada već imate više kamera i više mikrofona, poželite da ih nekako koristite u paraleli – zašto recimo ne biste isplanirali nekoliko kadrova i svaki od njih poverili posebnoj kameri, pa onda tokom razgovora birali koji će video/audio stream „ići u svet“. Možete uključiti svaku od kamera u poseban USB port (treba dokupiti USB hub), ali je za punu fleksibilnost potrebna mikseta. Ja još nisam stigao do takve ekstravagancije, ali kolega Kuki uspešno koristi Blackmagic Design ATEM Mini – povezuje se na USB‑C port i računar je vidi kao Web kameru, a na njenoj tastaturi se bira bilo koji od četiri video‑ulaza „ide u svet“. ATEM podržava 1080p video na 60 Hz, s tim što ulazi ne moraju da budu u istom frame rate‑u; mikseta to automatski podesi. Tako za tristotinak dolara dobijate portabl TV studio, dok za ozbiljnije primene treba nabaviti ATEM Television Studio Pro 4K čija je cena veća za red veličine (oko 3000 dolara).
ATEM Mini ima i dva audio ulaza pa može da kombinuje zvuk iz dva izvora, ali je još bolje zvuk poveriti posebnoj mikseti, recimo Zoom LiveTrak L‑8 (oko 400 dolara). Mikseta ima šest mikrofonskih ulaza i dva dodatna koji mogu da se kombinuju; na nju može da se poveže čak i telefon. Opcija mix‑minus omogućava da u neku Zoom ili Teams konferenciju uključite nekoga ko se javlja telefonom, i da on(a) ravnopravno učestvuje u razgovoru ne čujući samog sebe, što je uvek zbunjujuće. Mikseta se priključuje na USB port i računar je vidi kao eksternu zvučnu karticu.
Prosvetljenje i prateći spigot
Kvalitetu slike na video‑konferenciji mnogo doprinosi dobro osvetljenje, mada je kod mene i sasvim obično svetlo dalo korektan rezultat – imam dobar 600×600 milimetara LED panel na tavanici i realno mi nije potrebno ništa drugo. Ako je konferencija u neko podnevno vreme sunčeva svetlost komplikuje stvari, ali uvek mogu da spustim roletne. Ipak, želeo sam da unapredim i ovu komponentu.
Teorija kaže da treba obezbediti dva izvora svetlosti koji se nalaze levo i desno od govornika, nešto iznad nivoa očiju, pod uglom od oko 45° u odnosu na liniju između čoveka i kamere. Glavno svetlo bi, opet u teoriji, trebalo da bude sa leve strane i da bude dva puta jače od pomoćnog. Zvuči kao prilično jednostavna samogradnja, ali nekako sam uvek skloniji da kupim gotov uređaj koji je namenjen konkretnom poslu, pa sam najzad izabrao Nanlite Mira 26B (oko 13000 dinara plus PDV u pcfoto.biz). Stiže u ogromnom paketu, sa lepim koferom za nošenje, i za montažu zahteva odgovarajući stativ (još oko 3000 dinara). Kada ga raspakujete i montirate na sto, dobijate dva tanka i dugačke „uveta“ koja u startu gledaju nagore, radi lakšeg transporta.
Prva proba je dala katastrofalni efekat, koji se promenio tek kada sam shvatio da „uši“ treba spustiti horizontalno, pa ih još zaokrenuti za oko 45 stepeni po horizontali. Onda sve izgleda mnogo bolje. Intenzitet levog i desnog svetla se lako podešava, a možete da birate i „temperaturu“ LED‑ova; raznim ljudima se svide razne temperature. Mana je što nema daljinskog upravljača, nego za svako podešavanje morate da se „protežete“ do kontrolne table. Ako želite kompletnije rešenje sa daljincem, pogledajte recimo Godox LED video light.
Predviđeno je da se između „ušiju“ stavi smartfon koji će se koristiti kao kamera, pa se u kompletu dobija i držač za njega. Lepo funkcioniše, i čak na kontrolnoj tabli postoji USB port na koji možete da povežete kabl za punjenje telefona. Beskrajno je glupo što kada isključite svetla punjenje telefona prestaje, pa ako ne konferišete baš po više sati dnevno, telefon se najzad isprazni i onda morate da ga skidate sa držača, čekate da se makar malo dopuni, ponovo pokrećete i podešavate DroidCamX… Zato za punjenje telefona treba koristiti poseban punjač, što povećava gužvu kablova na stolu ali šta se može.
Nisam želeo da koristim smartfon već moju Logitech PTZ Pro 2 kameru, koju bih stavio na isti stativ (prepoloviti broj stativa na stolu… nije mala stvar). Nažalost, kamera ima preveliko postolje koje ne može da se uglavi između „ušiju“. Kad bih mogao samo malo da je podignem… Dakle, potreban mi je adapter dužine 5 cm, koji sa donje strane ima ženski konektor sa 1/4“ inča navojem, a sa gornje muški konektor takođe sa 1/4“ navojem. Mislio sam da ću ga lako naći, ali avaj – nisam znao kako se takvi adapteri zovu, pa sam izgubio dosta vremena guglajući i uglavnom nalazio konvertere sa 3/8“ na 1/4“ navoj. Najzad mi rekoše da se takav adapter zove spigot, i onda je pretraga išla lakše. Postoji čitav svet spigot‑a, od kojih sam odabrao SmallRig Ballhead 2796 nosač, koji je na kupujemprodajem.com koštao oko 2200 dinara. Kamera je „uzletela“ nekih 6 centimetara uvis, čime je kućna konferencijska konfiguracija zaokružena. Za sada.
Konferencije u pokretu
A šta kad nisam kod kuće? Svaki notebook ima Web kameru, zvučnik i mikrofon, ali je kvalitet tih komponenti najblaže rečeno prosečan. Poslužiće ako sami sedite u nekom mirnom prostoru, a u svim drugim slučajevima slika je loša, kadar uzak a zvuk katastrofalan. Nema druge nego nositi slušalice. To mogu da budu neke noise cancelling slušalice kao što su Sony WH‑1000XM3, ali su one toliko velike da ih nosim samo u avion, gde su neophodne ako se duže putuje. Druga mogućnost su bone conducting slušalice, možda Aftershokz Opencomm, mada su mi i one primereniju konferisanju od kuće. Najzad, „bubice“, npr. Sennheiser CX‑300 – ne gurajte gumu skroz u uvo, kako ne biste osećali pritisak, i bićete zadovoljni. Ako volite Bluetooth, probajte Samsung Galaxy Buds Pro.
Svaki notebook ima Web kameru, zvučnik i mikrofon, ali je kvalitet tih komponenti najblaže rečeno prosečan
Slušalice ne pomažu ako se društvo okuplja na nekom javnom mestu (hotel, restoran…) i želi da razgovara sa kolegama koji nisu došli, ili čak sa drugim društvom koje se na sličan način okupilo u kafiću na drugoj strani okeana. Tada je najveći problem zvuk, naročito ako ne biste da nosite neku Sport Billy torbu sa gomilom teške opreme. Potraga je dugo trajala, bilo je tu nekoliko loših kupovina, i najzad sam na Amazon.com‑u našao Anker A3301011 PowerConf Bluetooth Speakerphone.
Ovaj mali uređaj je unapredio klupske sastanke u neočekivanoj meri: stavite ga na sto, povežete na USB port i odjednom više ljudi može da učestvuje u razgovoru a da to bude sasvim komforno. U kućište je ugrađeno šest mikrofona i procesor koji po potrebi aktivira jedan ili više njih, u zavisnosti od toga odakle zvuk trenutno dolazi; čak i vidite po LED svetlima ko je najglasniji za stolom. Na njega su ugrađeni i zvučnici, tako da dobro čujete osobe koje komuniciraju iz svojih kuća. Jedna od onih lepih stvari kojima nije potrebno nikakvo posebno podešavanje – samo ga priključite i on radi, baš onako kako biste želeli, pod uslovom da su sagovornici korektni i da ne govore baš svi u glas.
Zanimljiva je i mogućnost da Anker PowerConf Speakerphone ne povezujete kablom s računarom već da ga Bluetooth protokolom uparite s smartfonom. Tada će telefon obezbeđivati sliku a Anker zvuk, što je dovoljno za malu videokonferenciju ostvarenu pomoću hardvera koji staje u džepove.
U međuvremenu se pojavilo nekoliko novijih Anker modela, recimo PowerConf S3 ($100 na amazon.com sajtu) ali ih nisam isprobavao jer se našlo čak i bolje rešenje koje može da se kupi u Beogradu – Senter nam je ponudio Yealink CP900BT spikerfon koji neobično izgleda (veoma podseća na rešo za kafu) ali sadrži šest veoma kvalitetnih usmerenih mikrofona i softver koji se sa njima odlično snalazi, tako da kada ga stavite na sto svi u krugu od oko 2 metra mogu odlično da čuju šta se dešava i ravnopravno učestvuju u razgovoru. Dobro potrošenih 28985 dinara (plus PDV).
Sa kamerama je priča tužnija. U potrazi za nečim što je dovoljno malo da ne opterećuje torbu, a opet daje dovoljno kvalitetnu sliku i širi kadar, došli smo do Microsoft Lifecam Studio modela. Prvi testovi su dobro prošli pa su kolege na raznim izvorima kupile barem pet ili šest ovakvih kamera, od kojih su se četiri u kratkom intervalu pokvarile. Kao da je učvršćivanje kabla za vezu sa računarom loše rešeno, pa se slika često gubi kad nameštate kadar. Još gore, kamera se posle dužeg rada pregreva, i slika se „zamrzne“; morate da je isključite i uključite da biste se vratili u konferenciju, a i to nije garancija da se problem neće ponoviti za par minuta. Možda do našeg tržišta dolaze neki škart modeli, ali u svakom slučaju ovaj model treba izbegavati.
Najbolje do sada pronađeno rešenje je GoPro Hero kamera – mala je i laka, postoji gomila zgodnih dodataka, kadar je širok tako da snima sve koji sede za stolom (dobro, sa jedne strane stola) a slika veoma kvalitetna. Problem je cena – stariji modeli, zaključno sa GoPro 7 Hero, ne mogu da se koriste kao Web kamera osim upotrebom nekog od pomenutih HDMI‑USB konvertera, a nova GoPro Hero 9 košta nekih 49000 dinara plus PDV. Pa dok joj još dodate stativ, možda i širi objektiv… GoPro ostaje dobra opcija za korisnike koji se bave raznim ekstremnim sportovima i žele da je tamo koriste, pa video‑konferencije dođu kao lep bonus, ali je preskupa za mobilno konferisanje. Pomenuću i mogućnost da svako za stolom drži svoj laptop na kome će biti aktivirana kamera, dok će sav zvuk ići preko jednog zajedničkog omnidirekcionog mikrofona kao što je Anker ili Yealink.
Sledeći koraci
Priča o video‑konferencijama se nastavlja – planiramo da pripremimo prostor u Redakciji za razgovore na daljinu, što će verovatno podrazumevati televizor pričvršćen na zid, odgovarajuću kameru ili kamere, omnidirekcione mikrofone i neki NUC koji će sve to kontrolisati. Eto lepe teme za neki sledeći tekst…
