Odštampana budućnost

Vesti u vezi sa informatičkom podrškom razvoja društva ređaju se poslednjih meseci kao na traci. Informatičare, hardveraše i programere očekuje zaista uzbudljiv period. Nastavljamo „predviđanje“ budućnosti započeto u prošlom broju časopisa analizom projekata na kojima se intenzivno radi u velikim laboratorijama.

3D štampanje je stvarnost, ali i dalje u početnoj fazi razvoja. Ovakvo štampanje je zapravo postupak u kome se iz više slojeva nanosi materijal, čime se dobije konačan trodimenzionalni objekat. Tehnologija je imala više zanimljivih događaja. Bebi Kaibi Gionfrido istraživači Univerziteta u Mičigenu „odštampali“ su deo dušnika koji tačno odgovara Kaibi, čime su omogućili normalno disanje i život. S druge strane, ova tehnologija donosi i opasnost: Japanac Yoshimoto Imura uhapšen je zbog objavljivanja uputstva kako štampati revolver koji može da ispali municiju velikog kalibra. Još uvek je u takav pištolj potrebno umetnuti delove koji se ne mogu štampati kao što su vijci ili opruge, ali se ipak može odštampati u kućnoj radinosti.

Na Zemlji i oko nje

Ova tehnologija, kako u hardveru tako i softveru, nosi mnogo budućih dobro plaćenih radnih mesta. Posebno u medicini, ali i svemirskoj tehnologiji gde je cena odnosa tereta sa Zemlje u svemir astronomska. 3D štampači koristiće se za „štampanje“ svega mogućeg od dostupnog materijala u nekoj budućoj koloniji na nekoj drugoj planeti jer su jeftiniji, efikasniji i brži od drugih procesa proizvodnje. Valja imati na umu da se svaka misija za svemir planira godinama, pa kad bi, recimo, kolonistima na Marsu zatrebao neki deo, odštampali bi ga odmah bez višegodišnjeg čekanja da doleti sa Zemlje. Prve ljudske misije za Mars su u planu za 2033. godinu, ali je prva serija 3D štampača odneta u svemir i instalirana na Međunarodnu svemirsku stanicu. Štampaće se delovi koji zatrebaju, recimo, polomljena ručka vrata. Prvi „proizvod“ koji je ovaj štampač u svemiru naštampao bila je pločica s nazivom i oznakom printera koju su nalepili na njega.

Proces se ne završava na malim delovima – Kinezi su primenom ogromnih 3D štampača „naštampali“ male kuće za stanovanje; jednu takvu možete videti na slici. Cena je 5.000 dolara, a jedan štampač za 24 sata može da proizvede 10 takvih kuća, uz korišćenje recikliranih materijala. Sledeći korak je široka implementacija – prednost u odnosu na montažne kuće je višestruka, od kojih, recimo, promena dizajna kuće ne zahteva primenu skupih mašina.

Od poslednjih vesti na polju 3D štampanja beležimo još jednu zanimljivost – najmanji 3D štampač je veličine glave mrava. Čemu bi minijaturni 3D štampač služio? Recimo, moguće bi bilo „odštampati“ špijuna veličine i oblika manje bube. Krajnji cilj mikroštampača je proizvodnja osnovnih komponenata elektronike, onoga što nije bilo moguće drugačije proizvesti – štampanje integralnih kola. 3D štampa zapravo teži da proizvede sve, pa čak i hranu.

Prekretnica tehnologije 3D štampe desiće se kada štampač uspe da replicira samog sebe. U naučnofantastičnim filmovima roboti koji su u ratu s ljudima replikuju se u fabrikama nalik današnjim. Realniji scenario je taj gde će se mašine same umnožavati – štampanjem.

Automobili koji se voze sami

Više kompanija prikazalo je automobile i kamione koji se sami voze – verovatno ste čuli za uspešnu probu Google automobila bez vozača u stvarnom saobraćaju, naravno uz prethodnu pravnu saglasnost pojedinih država SAD. Tu su i druge kompanije: Tesla je oktobra 2014. predstavio auto delimično pod kontrolom računara, a Mercedes kamion koji se sam vozi auto‑putem, doduše praznim.

Očigledne su prednosti automobila koji se sam vozi. Računar neće prekršiti pravila, smanjiće se broj udesa i poginulih, ali i potrošnja goriva. Da bi se to zaista desilo, treba uložiti mnogo rada u razvoj softvera koji će upravljati takvim automobilom. Recimo, šta kada je saobraćajni znak prekriven snegom? Računar mora biti u stanju da prepozna konfiguraciju puta koji sledi (i uslove na putu!) i prema tome prilagodi brzinu i ponašanje vozila. Kako li će se snaći na našim putevima gde često nema nikakvih oznaka ili na mestima gde je saobraćajni znak besmislen, možda zaostao od radova na putu? Kako li će izbegavati prepreke (rupe) na putevima?

Da bi tehnologija uopšte postala komercijalna, potreban je i algoritam po kojem će se vozilo ponašati u situaciji neizbežnog sudara. Neko mora da odredi prioritete po kojem će se računar voditi u tom slučaju – da li da udari stariju osobu ili mlađu, crnca ili belca, ženu ili muškarca, trudnu ženu ili dete? Ili situacija kada računar treba da odluči da li da udari drugog čoveka ili da skrene vozilo i udari u drvo pored puta? Sve mogućnosti se moraju predvideti i programirati, funkcija slučajnog odabira ne može se u ovom slučaju koristiti. Verovatno će se ovakvi automobili naći u saobraćaju u narednih 25 godina uz početnu veliku polemiku o etičnosti odluke u kritičnim situacijama.

Spoj čoveka i mašine

Češkom piscu Karelu Čapeku (1890‑1938) dugujemo reč robot, koja potiče od češke reči ‘robota’ što znači rad, a poznata je u slovenskim jezicima kao rabota, rab, rob i slično. Čapek je u jednoj od svojih priča pisao kako robot postaje dovoljno inteligentan da se odmetne od čoveka. Danas mnogi upozoravaju na mogućnost samomislećih mašina i opasnosti po čoveka. Naime, kada bismo napravili takvu mašinu, ona bi lako zaključila da je čovek opasnost po njenu egzistenciju – ili opasnost po Zemlju uopšte, pa će takva mašina ukloniti čoveka.

Mašine su već sada daleko superiornije od čoveka u matematičkim proračunima i memorisanju. Svakim novim „osvajanjem polja šahovske table“ napredak tehnologije postaje zapanjujuć, a vrlo je verovatno da možemo očekivati unutar jedne generacije (25 godina) mašine koje se same razvijaju i same misle. Zapravo, par prototipa već postoji. Nedavno je kanal Discovery Science prikazao dve takve mašine. Kod jedne su nervne ćelije miša upotrebljene za razvoj robota koji raspoznaje prostor u kome se kreće i time određuje pravac kretanja. Kod druge je upotrebljen program koji sam uči. Mašina ima četiri noge i zadatak joj je da nauči sama da hoda. Eksperiment je uspešno završen, a rezultat je pomalo zastrašujuć – mašina deluje nestvarno živo, ne kreće se kao pauk već se više uvija kao zmija koja ima noge.

Sledeća generacija ljudi moraće da odluči hoće li ostati kakva jeste ili će kroz projekat transhumanizma dozvoliti da im se ugrade računari koji će sakupljati podatke umesto njih i koji će biti spojeni na nervni sistem. Treći smer razvoja jeste taj da čovek dozvoli mašinama da se same razvijaju, unapređuju i repliciraju, nadajući se da će mašine poštovati sva tri zakona robotike Isaka Asimova (ukratko: robot ne sme da naudi ljudima, mora da se povinuje ljudskim komandama i mora sam sebe da štiti, ako pri tome ne naudi čoveku). Ako vam ovo deluje šokantno, setite se ljudi kojima je život produžen upotebom pejsmejkera. Uzimate li za ozbiljno izjave Stivena Hokinga, predlažemo da pročitate njegov tekst upozorenja i crne slutnje u vezi sa samomislećim mašinama.

Spoj čoveka i mašine već je izveden uspešno, ali u suprotnom smeru. Računar spojen na nervni sistem čita „komande“ mozga i upravlja veštačkom rukom. Prva primena očekuje se u medicini, gde će nedostajući udovi biti zamenjeni mehaničkim sklopovima kojima upravlja mozak. To dalje vodi u istraživanje superljudi, a nažalost i supervojnika. Veliki problem ovog sistema, ma koji materijali se koristili, jeste sposobnost organizma čoveka da prepozna strano telo i da ga ukloni iz organizma. „Čitanje“ i tumačenje impulsa mozga funkcioniše u relativno kratkom periodu, mesec dana najduže, tokom kojeg organizam izoluje i praktično odstrani senzore. Na rešenju ovog problema intenzivno se radi.

Ovih dana…

Američka država Ajova namerava da uskoro usvoji zakon koji će dozvoliti vozačima da klasične vozačke dozvole zamene aplikacijom za smartfon. U SAD, naime, vozačka dozvola menja većinu drugih dokumenata, a koristi se kod identifikacije lica i kad nisu u svojstvu vozača. Razlog je prilično jednostavan – olakšati ljudima administrativni deo života. Dešava se da ljudi zaborave novčanik s dokumentima kod kuće, ali zato telefon nikada ne zaboravljaju.

Ovo je samo korak ka potpunoj digitalizaciji identifikacionih dokumenata – u Ajovi je već moguće koristiti digitalni dokaz o osiguranju, tj. pokazati ekran mobilnog ekrana ovlašćenom licu. Digitalizacijom ličnih dokumenata ljudi ne moraju da nose i čuvaju stvarne dokumente, ali s druge strane stoje izazovi zaštite digitalnog dokumenta. Aplikacija je zaštićena PIN brojem, a zatim i sa dva druga bezbednosna sistema od kojih najmanje jedan ima biometričku proveru osobe koja zahteva prikaz digitalnog dokumenta. To je lepo i korisno, ali uvek treba imati na umu da ceo sistem funkcioniše tako što pretpostavlja da struje uvek ima.

Prema rečima inženjera razvojnih odeljenja Intel‑a, izvesno je da hard‑diskovi broje poslednje dane. Memorije bez pokretnih delova tipa SSD približavaju se kapacitetom hard‑diskovima (red veličine terabajta), a tehnologija slaganja memorije unutar čipa u više slojeva omogućava SSD‑ove daleko većeg kapaciteta. Ono što još uvek predstavlja problem jeste cena: onog momenta kada cena po jedinici memorije bude u korist SSD‑a, prestaje i proizvodnja hard‑diskova, a to se očekuje za dve godine. Problem cene je tehnologija proizvodnje, jer je po ugrađenom materijalu SSD daleko jeftiniji od hard‑diska.

Ekrani koje koriste računari verovatno će ostati, ali tamo gde bude potreban stvaran 3D prikaz s mogućnošću manipulacije prikazanim 3D objektima koristiće se „ekrani“ tipa MisTable. Takav „ekran“ je zapravo kutija u kojoj se na određenoj vrsti magle projektuju 3D objekti kojima čovek može da manipuliše tako što senzori prate pokrete ruku. Demonstracija pravog 3D „ekrana“ postoji u video‑formi, pa je možete pogledati kucanjem ključne reči MisTable.

Branislav Mihaljev

(Objavljeno u časopisu PC#217)