PC Press: Jugoslovenska Kinoteka, staro ali ne i staromodno

Ju­go­slo­ven­ska Ki­no­te­ka 6. ju­na ove go­di­ne sla­vi 60 go­di­na pos­to­ja­nja. Ju­bi­lej dočeku­je sa ne­ko­li­ko važnih no­vi­na od ko­jih nas je naj­više za­in­te­re­so­vao Cen­tar za di­gi­ta­li­za­ci­ju…

I oni ko­ji ne pra­te de­talj­no do­gađanja u kul­tu­ri si­gur­no su bar je­dnom čuli za ne­vo­lje ko­je je Ki­no­te­ka u prošlos­ti ima­la sa pros­to­rom u ko­me je obi­ta­va­la, sta­rim De­po­om za čuva­nje fil­mo­va. Go­di­ne 2007. o­tvo­ren je no­vi De­po za skla­dište­nje fil­mo­va, a ja­nu­ara ove go­di­ne pro­bno je počeo da ra­di Cen­tar za di­gi­ta­li­za­ci­ju, ko­ji će svečano bi­ti o­tvo­ren 8. ju­na ove go­di­ne u o­kvi­ru pro­sla­ve 60 go­di­na Ki­no­te­ke. O­tvo­riće ga Teo Angelopulos i Žozef Ljoveras, šef de­le­ga­ci­je Ev­rop­ske ko­mi­si­je u Srbi­ji. Na sam dan ju­bi­le­ja, 6. ju­na, biće use­lje­na i no­va zgra­da u Uzun Mir­ko­voj 1, ko­ja je re­kon­stru­isa­na sred­stvi­ma Na­ci­onal­nog in­ves­ti­ci­onog pla­na.

Ju­go­slo­ven­ska Ki­no­te­ka je od 1951. go­di­ne pos­ta­la 17. čla­ni­ca In­ter­na­ci­onal­ne fe­de­ra­ci­je fil­mskih ar­hi­va FI­AF, a ka­da je o­sno­va­na Evop­ska fe­de­ra­ci­ja fil­mskih ar­hi­va, po­red 12 čla­ni­ca iz Ev­rop­ske uni­je, tri­na­es­ta čla­ni­ca, po po­zi­vu, bi­la je i naša Ki­no­te­ka. Ni­je bi­lo la­ko naći do­na­to­re, a po­dje­dna­ko teško i o­bjašnja­va­ti zašto naša a­dmi­nis­tra­ci­ja uzi­ma po­rez na po­klon. Fran­cus­ka i naša vla­da do­ni­ra­le su sred­stva za no­vi De­po, Ev­rop­ska agen­ci­ja za re­kon­struk­ci­ju do­na­tor je Cen­tra za di­gi­ta­li­za­ci­ju (2 mi­li­ona ev­ra), dok je Vla­da Ja­pa­na do­ni­ra­la mon­tažni sto vre­dan 70.000 ev­ra… Ove do­na­ci­je su bi­tno pro­me­ni­le o­dnos pre­ma fil­mskoj ar­hi­vis­ti­ci kod nas i u o­kruženju jer je ve­li­ki broj ki­no­te­ka sa­da za­in­te­re­so­van da svo­je fil­mo­ve re­kon­struiše u našem Cen­tru za di­gi­ta­li­za­ci­ju.

No­vo ode­ljenje

Blok za di­gi­ta­li­za­ci­ju je po­de­ljen u tri pros­to­ri­je: mašin­sku so­bu, pros­to­ri­ju za o­bra­du sli­ke i pros­to­ri­ju za o­bra­du to­na. Mašin­ska so­ba ima pot­pu­no kon­tro­li­sa­nu a­tmos­fe­ru – tem­pe­ra­tu­ra, vlažnost i čis­toća va­zdu­ha su za­ga­ran­to­va­ni. Tu su smešte­ni svi ure­đa­ji: Arriscaner, Arrilaser, MWA Nova MB51 ple­jer fil­mskog to­na, LLK5 ton­ska ka­me­ra, rek sa host računa­ri­ma za Arriscan, audio ra­dnom sta­ni­com i AD/DA kon­ver­to­ri­ma, kao i dva re­ka sa ren­der far­mom, NAS storage‑om, ser­ve­ri­ma, LTO backup stri­me­ri­ma i os­ta­lom IT in­fras­truk­tu­rom. U pros­to­ri­ji ne­ma ra­dnih mes­ta već se svi uređaji kon­tro­lišu da­ljin­ski, iz pros­to­ri­ja za o­bra­du sli­ke i to­na.

Prvo što pri­me­ti­te ka­da u­đe­te u mašin­sku so­bu je o­gro­man AR­RI ske­ner, mes­to gde počinje di­gi­ta­li­za­ci­ja fil­mske slike. Kod ske­ni­ra­nja ko­lor fil­mo­va sni­ma­ju se i kon­tro­lišu o­dvo­je­no sve tri RGB bo­je. Za pos­ti­za­nje mak­si­mal­nog di­na­mičkog op­se­ga sva­ki se frejm o­sve­tlja­va po dva pu­ta za sva­ku bo­ju (RGB) i to prvi put nor­mal­nom jačinom, a dru­gi put 10 pu­ta jače da bi se u­hva­ti­li svi de­ta­lji skri­ve­ni u tam­nim de­lo­vi­ma sli­ke, uku­pno šest pu­ta. Za o­sve­tlja­va­nje se ko­ris­ti LED array, a sli­ka se re­gis­tru­je ul­tra­brzim CMOS sen­zo­rom re­zo­lu­ci­je 3072×2160 pik­se­la. Do­da­tna dva UV ske­ni­ra­nja služe da bi se re­gis­tro­va­la oštećenja. Ske­ner ra­di u dve re­zo­lu­ci­je: 2048×1556 i 4096×3112; kod prve pri­bližna brzi­na ra­da je oko frejm u se­kun­di dok je kod re­zo­lu­ci­je 4K za je­dan frejm po­tre­bno oko 6 se­kun­di.

Re­zo­lu­ci­ja 4K se ko­ris­ti za mi­kros­ke­ni­ra­nje. U ovom mo­du ra­da CMOS čip se i sam kreće, o­dno­sno vrši ot­klo­ne od je­dnog pik­se­la i to četi­ri pu­ta za sva­ki frejm. Na ovaj način do­bi­ja­mo bo­lju pre­dik­ci­ju pik­se­la, o­dno­sno re­zo­lu­ci­ju od 6144×4320, a frejm se ek­spo­ni­ra čak 24 pu­ta.

Da bi se od svih ovih po­lu­sli­ka do­bi­la fi­nal­na sli­ka ska­ni­ra­nog frej­ma po­tre­bna je o­zbilj­na pro­ce­sor­ska sna­ga. Ona se na­la­zi u host računa­ru ko­ji je smešten u or­ma­nu po­red ske­ne­ra. To je Sun Microsystems V40Z, če­tvo­ro­pro­ce­sor­ska, če­tvo­ro­je­zgar­na mašina (uku­pno 16 je­zga­ra) sa 6 GB me­mo­ri­je, ko­ja ra­di pod Linux‑om. Fi­nal­ni frejm se sni­ma na SAS RA­ID kao za­se­ban fajl i to u 16‑bi­tnom li­ne­ar­nom TIFF ili DPX, o­dno­sno DPX 10bit log for­ma­tu. Ova mašina uje­dno i u­prav­lja ra­dom ske­ne­ra, a sa „os­tat­kom“ sis­te­ma ko­mu­ni­ci­ra pre­ko gi­ga­bi­tnog Ethernet‑a i fi­ber­ka­nal mreže. Ovaj deo sis­te­ma podržan je i Infotrend‑ovim storage‑om i UPS‑om auto­no­mi­je oko 60 mi­nu­ta. Je­dan mi­nut di­gi­ta­li­zo­va­nog snim­ka u DPX10log 2K re­zo­lu­ci­ji za­hte­va pros­tor od oko 19 GB, pa ta­ko pro­sečan film od 90 mi­nu­ta za­uzi­ma 1,7 te­ra­baj­ta pros­to­ra.

Zvuk

U o­bra­di zvu­ka sve počinje od uređaja za re­pro­duk­ci­ju op­tičkog to­na ko­ji je oti­snut na fil­mskoj tra­ci. Ova­kav op­tički ple­jer ima spe­ci­fičan sis­tem za kon­tro­lu pro­to­ka fil­mske tra­ke. Za ra­zli­ku od ske­ne­ra za sli­ku, ov­de je je­di­ni zupčanik ve­zan za bro­jač; svi os­ta­li ko­ji pro­pušta­ju tra­ku ra­de na prin­ci­pu tre­nja i kap­sten valj­ka.

Kar­ti­ca za ana­lo­gno di­gi­tal­nu kon­ver­zi­ju zvu­ka po­se­bno je pro­jek­to­va­na za ova­kve u­slo­ve ra­da. Ra­di se o ne­mačkoj fir­mi CubeTech i taj sis­tem se zo­ve Audio Cube 6 Blue. Zvuk pročitan sa fil­mske tra­ke i za­be­ležen u di­gi­tal­nom for­ma­tu ide na da­lju o­bra­du u AudioCube ra­dnu sta­ni­cu. Res­ta­ura­ci­ja zvu­ka ra­di se u pro­gra­mu WaveLab (400 kHz/24 bi­ta) a faj­lo­vi za­pi­su­ju u ra­dni for­mat (Wav).

PlugIn‑ovi ko­ji se ko­ris­te u WaveLab‑u se obično zo­vu po oštećenju ko­je rešava­ju. Prvo se ski­da­ju o­gre­bo­ti­ne (DeScratcher), pa klik­ta­nje (DeClicker) i naj­zad naj­fi­ni­ja pu­cke­ta­nja (DeCrackler). U za­vi­snos­ti od fre­kven­tnog op­se­ga, o­dređuje se ko­li­ko će se šuma ski­nu­ti. Na­kon to­ga se ko­ris­te SprocketDeHum i Noise DeModulator ko­ji čis­te po­za­din­sku bu­ku.

Put do di­gi­tal­nog filma

Di­gi­tal­ni za­pi­si nas­ta­li ske­ni­ra­njem sli­ke i zvu­ka, na­kon pos­tup­ka o­dvo­je­ne res­ta­ura­ci­je, mo­ra­ju se po­no­vo spo­ji­ti ra­di kon­tro­le i pro­ve­re sin­hro­ni­za­ci­je. Ovo se ra­di ne­kim od stan­dar­dnih pro­gra­ma za mon­tažu sli­ke i to­na, kao što su ele­men­ti Adobe CS4 pa­ke­ta ili ne­ki od pro­gra­ma Autodesc‑a. Zavi­sno od na­me­ne, pra­vi se kon­trol­ni audio‑vi­deo fajl u ne­kom od avi ili mpg for­ma­ta, stan­dar­dne ili vi­so­ke de­fi­ni­ci­je, ko­ji se on­da po­sma­tra na re­fe­ren­tnom mo­ni­to­ru da bi se pro­ve­ri­li re­zul­ta­ti o­bra­de. Na­kon ove fa­ze go­tov ma­te­ri­jal se može pre­ko­di­ra­ti u ne­ki od for­ma­ta za DVD, BlueRay, ili TV emi­to­va­nje. Uko­li­ko je cilj po­no­vo vra­ti­ti o­bra­đe­ni (res­ta­uri­sa­ni) ma­te­ri­jal na film, ko­ri­go­va­ni audio faj­lo­vi idu na LLK5 ton­sku ka­me­ru, a DPX faj­lo­vi sa sli­kom se prin­ta­ju na fil­msku tra­ku uz po­moć Arrilaser‑a.

U sre­di­ni mašin­ske so­be, o­dmah do mašine ko­jom se čitao op­tički zvuk, na­la­zi se i ton­ska la­ser­ska ka­me­ra naj­no­vi­je ge­ne­ra­ci­je MWA Nova LLK5, ko­ja služi za sni­ma­nje res­ta­uri­ra­nog zvu­ka iz di­gi­tal­nog for­ma­ta na­zad na fil­msku tra­ku (u op­tički za­pis).

Arrilaser HD‑DI je glo­ma­zan uređaj čiji važan deo čini la­ser ko­ji di­gi­tal­ni za­pis slike, li­ni­ju po li­ni­ju, vraća na fil­msku tra­ku. Ek­spo­ni­ra­nje se vrši pre­ko sis­te­ma sočiva i o­gle­da­la. Ra­di se o tri i­zvor­na RGB la­se­ra ko­ja fo­ku­si­ra­ju zra­ke u tačku ko­ja, u za­vi­snos­ti od jačine, do­bi­ja od­go­va­ra­juću bo­ju i gus­ti­nu i ko­ja se pre­ko tu­bu­snog o­gle­da­la od­bi­ja na fil­msku tra­ku. Iako Arrilaser ima u­građen in­dus­trij­ski PC ko­ji u­prav­lja svim fun­kci­ja­ma uređaja, uz nje­ga ide i host računar ko­ji pra­ti i kon­tro­liše ce­lu ope­ra­ci­ju i ko­mu­ni­ci­ra sa os­tat­kom sis­te­ma. To je, još je­dna snažna, 8‑je­zgar­na mašina.

Spo­me­ni­mo na kra­ju da se dve o­dvo­je­no ek­spo­ni­ra­ne fil­mske tra­ke, je­dna sa op­tičkim otis­kom res­ta­uri­sa­nog zvu­ka i dru­ga sa res­ta­uri­sa­nom sli­kom, šalju u la­bo­ra­to­ri­ju u ko­joj se na kla­sičan način tra­ke spa­ja­ju u je­dan ko­lor ili crno‑be­li ne­ga­tiv film. On se da­lje ko­ris­ti za prav­lje­nje po­zi­tiv­skih ko­pi­ja ko­je služe za ko­načne pro­jek­ci­je.

U le­vom u­glu pros­to­ri­je na­la­ze se dva re­ka is­pu­nje­na o­pre­mom. Tu su: HP ren­der far­ma ko­ja u­brza­va pro­ces o­bra­de sli­ke, dva Intel‑ova ser­ve­ra, Sis­tem za backup na Lto4 stri­mer tra­ke ka­pa­ci­te­ta 1.6 TB, NAS (Network Attached Storage) storage od 10 TB, Linksys gi­ga­bi­tni svičevi, ne­ko­li­ko „pa­me­tnih“ IBM UPS ure­đa­ja ko­ji su za­duženi da održe sis­tem u slučaju nes­tan­ka elek­trične ener­gi­je, kao i os­ta­la IT in­fras­truk­tur­na o­pre­ma.

So­ftver

Na je­dnu od ra­dnih sta­ni­ca in­sta­li­ran je so­ftver za res­ta­ura­ci­ju sli­ke aus­trij­ske fir­me HS‑ART po ime­nu Diamant. U nje­mu se ra­de ra­zne vrste auto­mat­ske i po­luauto­mat­ske res­ta­ura­ci­je sli­ke. Nje­gov sas­tav­ni deo MIR (Manual Image Restauration) in­sta­li­ran je na dru­goj ra­dnoj sta­ni­ci i služi za ručnu o­bra­du sli­ke, što je po­sle­dnja fa­za res­ta­ura­ci­je fil­ma. Fa­za o­bra­de ske­ni­ra­nih sli­ka je naj­spo­ri­ja jer se ra­di frejm po frejm, a res­ta­ura­tor mo­ra da pro­ve­ri sva­ku sličicu po­na­osob.

Auto­mat­ska o­bra­da ko­ris­ti se za ot­kla­nja­nje crnih ili be­lih tački­ca i o­gre­bo­ti­na ko­je se „pra­te“ kroz ka­dar pro­i­zvolj­ne dužine. Na­kon for­mi­ra­nja pro­fi­la i vek­to­ra kre­ta­nja po­me­nu­tih nečis­toća počinje pos­tu­pak čišćenja. Sve što os­ta­ne iza nje­ga ide u sle­deću po­luauto­mat­sku fa­zu, gde se o­brađuju pre­os­ta­li de­lo­vi šuma. Na­kon to­ga sle­di treća fa­za ručne res­ta­ura­ci­je ko­ja je naj­duža i u ko­joj se o­brađuje sve ono sto ne može da se sre­di u pret­ho­dne dve fa­ze. Ka­da se na ra­dnoj sta­ni­ci pro­gra­mi­ra­ju o­dređene is­prav­ke, on­da se ceo pro­ces u­sme­ra­va na ren­der far­mu ka­ko bi se to brže ura­di­lo.

Pro­gram za res­ta­ura­ci­ju može da ra­di ka­ko sa di­gi­tal­nim for­ma­ti­ma, ta­ko i sa te­le­vi­zij­skim sta­rim ma­gne­tos­kop­skim snim­ci­ma. Pošto i te­le­vi­zi­ja po­se­du­je ve­li­ko fil­msko bla­go, možemo sa­mo pret­pos­ta­vi­ti da će ovaj cen­tar za di­gi­ta­li­za­ci­ju ve­ro­va­tno bi­ti početak je­dnog no­vog i ve­li­kog pri­ja­telj­stva.

Pro­jekti

Naš do­maćin, di­rek­tor Ki­no­te­ke g. Ra­do­slav Ze­le­no­vić, sa­opštio nam je da tre­nu­tno ra­de na ne­ko­li­ko pro­je­ka­ta. Film „Sreća“ Ste­va­na Miško­vića je prvi res­ta­uri­sa­ni film i u­pra­vo je na­prav­lje­na 35 mm fil­mska ko­pi­ja. Reč je o reklamnom nemom fil­mu iz 1928. go­di­ne ko­ji je na­men­ski prav­ljen za Na­ro­dnu lu­tri­ju. Ta­kođe je res­ta­uri­ran i pri­la­go­đen DVD i­zda­nju prvi srpski du­go­me­tražni ton­ski i­gra­ni film „Ne­vi­nost bez zašti­te“, sa a­kro­ba­tom Alek­sićem u glav­noj ulo­zi.

Cen­tar za di­gi­ta­li­za­ci­ju pred­stav­lja lo­gičan nas­ta­vak du­go­go­dišnjeg nas­to­ja­nja Ki­no­te­ke da na naj­bo­lji mo­gući način sačuva svo­ju vre­dnu imo­vi­nu. Kao čuva­ri fil­mskog ma­te­ri­ja­la ko­ji je pro­dukt ve­li­kog pro­na­las­ka XIX sto­leća, u Ki­no­teci su us­pešno pri­hva­ti­li iza­zo­ve i te­hno­lo­gi­je XXI ve­ka.

PC Press #156, Nenad Veljković