Porodične kompanije u Srbiji – evolucija ili Status Quo?

Početkom marta 2020. godine održan je ovogodišnji BIZIT, svojevrsan samit porodičnih kompanija u Srbiji, ali i u regionu. Srbija je već tada počinjala da oseća posledice izazvane korona virusom, ali to nije uticalo na prisustvo zainteresovanih preduzetnika jer je sala bila puna, kao ni na predavače (među kojima sam bio i ja) koji su publici  preneli svoja znanja i iskustva, svako iz svoje oblasti: organizacione, pravne, poreske, itd.

S druge strane, mi, koji smo senzibilisani na sektor malih i srednjih preduzeća (MSP), koga u najvećem broju čine porodične kompanije, imali smo priliku da čujemo osnivače, menadžere i naslednike tih kompanija i upoznamo se sa problemima sa kojima se oni sreću i na koji način planiraju da ih rešavaju.

Najvažnija pitanja

Najvažnije pitanje većine skupova u kojima sam učestvovao, a ticao se porodičnih kompanija, bio je biznis transfer. On podrazumeva pre svega prenos vlasništva sa osnivača na naslednike, ukoliko isti postoje i voljni su i sposobni da preuzmu liderske uloge od osnivača. Ne menadžerske, već liderske. Jer lider je neko ko ili postavlja strukturu jedne organizacije ili je uspešno prilagođava novim, značajno promenjenim okolnostima. Vlasnici porodičnih kompanija u Srbiji su lideri, samouki, samonikli i adapatabilni na dinamiku i nepredvidivost domaćeg tržišta.

Dakle, iskustva pokazuju da u najvećem broju slučajeva osnivači poslovanje prepuštaju porodičnim naslednicima, ali i menadžerima/zaposlenima ili „eksternim“ investitorima.

Konzervativni osnivači teže da kompaniju prepuste porodičnim naslednicima. Transfer na menadžere/zaposlene je izuzetno redak, jer postavlja pitanje izvora finansiranja preuzimanja kompanije od strane menadžera/zaposlenih na koje je u Srbiji gotovo nemoguće dati odgovor. S druge strane, transakcije koje uključuju strateške ili finansijske investitore, posebno strane, i njihovo preuzimanje porodičnih kompanija u Srbiji je relativno živo u poslednjih nekoliko godina. Proces kupoprodaje kompanije je prilično kompleksan i dugotrajan i TPA Srbija je kao kompanija bila uključena u niz edukativnih platformi koje su vlasnicima porodičnih kompanija približavali taj proces i pojmove kao što su: „teaser“, informacioni memorandum, „due diligence“, itd.

Jedna od pozicija koje smo zastupali na tim edukacijama jeste i ta da se prodaja porodične kompanije ne treba smatrati porazom osnivača. U većini slučajeva je to najbolji mogući sled događaja za samu kompaniju. Naravno, za našu privredu bi bilo mnogo bolje da su domaće kompanije agresivnije konsolidovale svoju industriju u regionu i one bile te koje kupuju, ali to se jednostavno nije desilo u značajnom broju.

Šira slika

Iz makro ugla, upravo su porodične kompanije bile te koje su u prethodnom periodu „podbacivale“ u smislu doprinosa srpskom BDP-u. Domaće, privatne investicije iznose oko 10% BDP-a i bile su procentualno manje za 1/3 od drugih zemalja Centralne i Istočne Evrope, dakle, relativno uporedivih zemalja.

Iako nominalno izjednačene za stranim investitorima u smislu propisa koji se na njih primenjuje, a pre svega mislim na razne podsticaje (fiskalne, finansijske, itd.) koje Srbija daje investitorima, u praksi su upravo strani investitori bili „zvezde“ i gotovo po pravilu dobijali podsticajne „bitke“. Kažem nominalno izjednačeni, ali kada se pogledaju uslovi koji moraju da se zadovolje da bi se dobili finansijski podsticaji od države, jasno je da te uslove lakše i brže mogu da zadovolje multinacionalne kompanije koje posluju u nekoliko ili nekoliko desetina zemalja, nego neki preduzetnik iz Srbije.

Korist od stranih investicija

Treba naglasiti da je činjenica što je Srbija, na primer, u 2018. godini imala preko 100 projekata stranih „grinfild“ investicija i bila svrstana u vodeće destinacije za strane investitore u svetu, uzimajući u obzir veličinu ekonomije, odlična vest! Radeći sa stranim investitorima preko 15 godina svedok sam višestruke koristi koje smo od njih imali u Srbiji. 

Ostavljajući sa strane makro analize, mnogi poslovni procesi i standardi poslovnog ponašanja koji se primenjuju u Srbiji danas su, posle 2000. godine, upravo došli iz inostranstva. Na kraju dana, veliki broj porodičnih kompanija je vertikalno povezano u lancu proizvodnje sa velikim multionacionalnim kompanijama i svoje prihode bazira na toj relaciji.

Danas, međutim, usled novonastale situacije, na agendi porodičnih kompanija u Srbiji se nalaze neke potpuno druge teme. S obzirom na postojeće i očekivane ekonomske posledice izazvane lokalnim i globalnim usporavanjem ekonomskih procesa, srpski MSP sektor sagledava sebe, svoju likvidnost, kupce, dobavljače, pravne izazove, itd. i očekuje odgovarajuće mere podrške od Vlade. Odgovarajuće mere podrazumevaju iznijansiranost po industrijama (nisu sve industrije jednako pogođene), ali i iznijansiranost po finansijskoj snazi (kapacitetu kompanija da se bore sa manjim prihodima u narednom periodu). Prema prvim najavama, Vlada je pripremila sveobuhvatan i kompleksan set finansijskih i fiskalnih mera koje će biti formalizovane kroz odgovarajuće odluke Vlade u prvoj polovini aprila 2020. godine.

Nadam se da će to biti i početak višeg nivoa partnerskih odnosa izmeđa porodičnih kompanija i vlasti i da će nastupajuća kriza, pored izazova, porodičnim kompanijama u Srbiji doneti podršku i priznanje koje zaslužuju.

Autor: Bojan Žepinić, Partner, TPA Srbija