Review: DJI Mavic Pro – Nova leteća igračka

U poslednjih godinu dana dronovi za snimanje izuzetno su napredovali. Izdvojili su se glavni igrači, a DJI je predstavio nekoliko proizvoda koji pomeraju granice i postavio cilj konkurenciji. Uzleteli smo Mavic Pro…

Mavic Pro je lakši od kilograma i spada među povoljnije dronove (košta 1.199 evra). Na tržištu je već neko vreme i opšta ocena je pozitivna, a zaslužena je zbog nekoliko, recimo slobodno, revolucionarnih stvari. Najveća je, svakako, njegova portabilnost. Pošto ima sklopive noge s propelerima, može da stane ček i u džep od jakne, pod uslovom da je džep malo veći. Kontroler se takođe sklapa, a nije ni neophodan za let. Dodajmo i masu manju od 750 g, što ga po pravilnicima mnogih zemalja svrstava u prvu kategoriju, za koju nisu potrebne dozvole (barem po masi). Kod nas je granica na 500 g, što nas upućuje na sledeći model – Spark, koji masom od svega 300 g ne potpada pod pravila. Spark još nije stigao na naše (kao ni i mnoga druga) tržišta, ali željno se iščekuje, naročito stoga što je najavljena cena u Americi 499 dolara. Za sada smo probali Mavic Pro.

Vaš prvi dron

Ako ste nekada želeli da imate dron ali ste se dvoumili, vreme je da ponovo razmislite. Krenimo redom. Cena modela s ovakvim sposobnostima sasvim je prihvatljiva. Ima i jeftinijih, starih modela, ali ne i s takvim karakteristikama, kao i novih modela slične cene (Hero Karma), ali bez nekih funkcija koje Mavic nudi (zovu ga i Karma killer, mada on ima štošta drugo da ponudi).

Dron se prodaje u dve verzije. Prva, osnovna, podrazumeva uređaj s kontrolerom i rezervnim propelerima. Ko želi više, može uzeti Fly More Combo u kome su još dve baterije, uređaj za njihovo punjenje, adapter za kola, još propelera i torbica za nošenje. Let s jednom baterijom traje oko 20 minuta – u idealnim uslovima možda i 27 minuta, ali 20 minuta je nekakva sigurica. S tri baterije imate duže od sata leta (doduše s prekidima), što je sasvim dovoljno za amatersku upotrebu. Preporučujemo combo verziju, jer se baterije teže nabavljaju zbog ograničenja u prevozu litijum‑polimerskih akumulatora.

U paketu se dobija kontroler – dron može da se kontroliše samo preko mobilnog telefona, ali su ergonomija i domet na strani posvećene sprave. S njim imate i striming u 1080p, što može biti korisno (inače je 720p). Mobilni vam je svakako potreban jer on (uz odgovarajuću aplikaciju) predstavlja glavni ekran. Pomoćni je na kontroleru, gde pišu sve važne stvari koje se tiču parametara leta. Podržani su iOS 9.0 (i kasnij) odnosno Android od 4.1.2 (i kasniji). Smartfon uglavljujete u postolje ispod komandi (ne iznad kao na Phantom modelima) i povežete kablovima. U paketu se dobijaju kablovi za iPhone, microUSB i USB‑C. Mali problem imaju vlasnici telefona sa obrnutim microUSB‑om (kao što je moj), koji moraju da dokupe kablić koji košta manje od 10 evra, a dok ne stigne ili ako imate neki još čudniji položaj, moguće je telefon spojiti s klasičnim USB priključkom, samo kabl neće biti lepo sakriven.

Kamera na nebu

Ugrađena kamera ima CMOS senzor 1/2,3“ sa objektivom koji pokriva vidno polje ekvivalentno 28 mm na lajka formatu. Otvor blende je f2.2, što može i lepo „zamutiti“ fotke i snimak, ko voli. Kamera nema freefocus nego mora da se fokusira, pa se treba setiti da kliknemo na objekat koji želimo da bude oštar.

Rezolucija fotografija je 12 megapiksela (4000×3000 tačaka), a vreme ekspozicije od 1/8000 do 8 sekundi. Ima i opcije za automatski breketing (više različitih eksponiranja), što je korisno kod izazovnih dinamičkih scena. Video je 4K što polako postaje standard, dok u HD formatu može imati 96 frejmova, što je dovoljno za sasvim dobar usporeni snimak. Snima na microSD karticu, koja bi trebalo da bude klase 10 i što većeg kapaciteta, ali ne preko 64 GB.

Automatska stabilizacija

Sad dolazimo do lepih stvari – letenja. Tehnologija je toliko napredovala da je ono sada jednostavna operacija. Za to nije zaslužan samo hardver, već i matematika koja stoji iza cele ove priče. Mi, naime, ne kontrolišemo motore drona, već saopštavamo našu nameru, a kompjuterčići u letelici to pretvaraju u komande motorima. Čitav sistem senzora omogućava lakši i stabilniji let – ako se ne diraju komande, dron stoji u mestu. U slučaju vetra letelica će se malo ljuljati, ali gimbal može da ispegla pokrete pa se to na snimku neće primetiti.

Letenje intuitivno i lagano, ali se ipak ne treba baš do kraja opustiti. Recimo da je poželjna kalibracija kompasa čim se promeni sredina (a nije zgoreg i redovno), što je procedura koja kratko traje – greška u kompasu može dovesti do problema, pa i do pada drona. GPS/GLONASS su odlična pomagala, a jedna lepa opcija jeste „vraćanje kući“ ako nešto nije u redu, npr. ako se komunikacija s kontrolerom prekine ili ako je baterija pri kraju. Od sigurnosnih stvari vredi pomenuti „parking‑senzore“ nadole i napred, tako da dron sam „zna“ da izbegava prepreke. Zato je i sletanje prilično lako: spuštate se dok ne dođe do zone prizemljenja i tu zastane, onda mu date komandu da sleti i dron se sam spusti za tih finalnih desetak centimetara.

Visina leta je uglavnom ograničena na 120 m, mada može i manje, jer je to u okviru propisa u većini zemalja. Tehnički gledano „plafon“ je na 5000 m, što znači da se možete popeti na Monblan i odatle pustiti drona da vas snima, što ne mogu svi dronovi, jer nemaju dovoljno snage za uzgon u tako retkom vazduhu. Naravno da ovde treba voditi računa da je vek baterije znatno kraći. Brzina može biti zaista velika, ali brz let troši baterije, a nije ni praktičan za snimanje, pa se koristi uglavnom samo kod trka dronova. Može se upariti sa DJI Goggles kako biste osetili letenje u prvom licu što je nekima interesantno, ali treba biti obazriv s tim mogućnostima.

Prati me

Zanimljivije su opcije za nas „obične smrtnike“, koje podrazumevaju neke fine letačke modove. Možete mu mahnuti ili kliknuti na osobu koju treba da prati i zabava počinje. Osim s leđa, dron može da prati čoveka i iz profila, tj. da održava ugao. Može da se fokusira na subjekt snimanja pa da pomerate letelicu oko njega, a kamera će držati subjekt u centru. Ako ste mnogo blizu (popunjen veći deo kadra), neće moći baš najbolje da se snađe. Lepše je kad vam dron ne glumi selfi stik, jer tada sve radi prilično glatko.

Verujem da se neki već vide kako snimaju svoja skijaška umeća, ali treba biti razuman i ne upotrebljavati dron tamo gde ima drugih ljudi, ma koliko live opcije društvenih mreža bile primamljive. Što zbog ugrožavanja privatnosti, još više zbog bezbednosti, kao što se i reguliše pravilnicima. Ali ako imate neke posebne veštine, verujem da ćete naći način da ih dokumentujete ne ugrožavajući druge.

Mogućnosti se ovde ne iscrpljuju, ali već je ovo opisano dovoljno za ljude koji imaju potajnu želju da polete… makar i posredno. Oni drugi mogu da naslute koliko je nauke spakovano u komercijalni proizvod ovih dimenzija i cene, od upravljanja letelicom, do navigacije, strimovanja videa, obrade slika i prepoznavanja objekata. Sada takve stvari olako prihvatamo, a do juče su bile u domenu naučne fantastike. Ostaje još da vidimo šta nam donosi mlađi brat Spark, jer tu obećavaju još više „pameti“ u manjem pakovanju – upravljanje gestikulacijom, sletanje na ruku i slične lepote personalnog drona. U međuvremenu, uživajte u Mavic‑u koji je ipak ozbiljnija letelica, pa pri njegovoj primeni treba obratiti pažnju i na propise.

(Objavljeno u PC#245)