Uvodnik: Eh, ta stara, dobra PC vremena…
Računari su uvek bili nešto različito od svega ostalog, često na načine o kojima gotovo i ne razmišljamo. Sve počinje od trenutka kupovine – ako kupite nešto, postajete vlasnik te stvari… osim kada se radi o računaru i pratećim drangulijama! Kako godine prolaze tako ste sve manje vlasnik svog kompjutera, kako u zakonskom tako i u tehničkom smislu.
Krenulo je od softvera
Najpre su nam oduzeli softver. Jedini način da danas budete vlasnik softvera jeste da ga sami napišete ili da platite nekome da ga napiše za vas. Sav drugi softver koji kupujete zapravo ne kupujete, nego iznajmljujete. Izraz „iznajmljivanje“ obično povezujemo sa nekim rokom, ali prethodnih decenija rok je mogao biti i „zauvek“, tj. dok ta verzija softvera ima smisla. Vlasnik ostaje firma koja je napisala softver, a vama je kroz licencu dato pravo da ga koristite ali ne i da ga, recimo, kopirate i dajete drugima. Do te tačke stvari su još i kako-tako logične, ali onda dolazi ograničenje da softver ne smete da menjate i prilagođavate, da ne smete da pokušate da ga disasemblirate da biste shvatili kako on radi. Tu su i neverovatna ograničenja da ne smete da poredite njegove performanse sa sličnim programima (klauzula, upravo sam proverio, stoji u licencama za Oracle i Microsoft SQL Server, mada Microsoft u sledećem članu „ljubazno“ dopušta da testiramo performanse .NET Framework-a) ili da ne smete da koristite programsko okruženje da biste razvijali njegovu konkurenciju (stajalo u Borland-ovim licencama). Šta se dešava ako neko prekrši ova apsurdna pravila? Verovatno ništa, ali…
Poslednjih godina iznajmljivanje je sve ređe „zauvek“ – od nas se očekuje da plaćamo pretplatu, koja u svakom trenutku može da bude okončana i onda ostaje da se natežemo sa službama podrške, ako uopšte možemo da dođemo do njih od raznih botova koji sve (ne)inteligentnije razgovaraju sa nama. Znam za par situacija kada su ljudima blokirani Amazon account-i, pa su ostajali bez elektronskih knjiga koje su uredno kupili i platili. Da, i knjige se danas sve više iznajmljuju, a da i ne govorim o tome da film kupljen na disku u Evropi ne možete da gledate u Americi i obrnuto. Slično važi i za razne streaming servise – u svakoj zemlji izlog virtuelnog bioskopa je različit, a legalnost korišćenja VPN-a da se „zaviri preko tarabe“ je upitna.
Hardver i dalje posedujemo, ali je kontrola nad njim sve manja. Na iPhone ili iPad možemo da instaliramo isključivo aplikacije iz oficijelne prodavnice, a slično bi se moglo reći i za igračke konzole. Legalno je jailbreak-ovati iPhone (ali izgleda ne i iPad!?) i tako instalirati na njega šta god poželite, ali se Apple trudi da nam to tehnički što više oteža. Na Android uređajima je učitavanje programa van oficijelna prodavnice „oduvek“ moguće, ali stičemo utisak da je iz godine u godinu sve komplikovanije.
Sloboda…ali uslovna
Da li personalni računar ostaje poslednja oaza slobode? Samo ako koristite Linux. Windows vas sve više gura prema instaliranju programa iz Microsoft prodavnice, teraju vas da se logujete na sistem koristeći Microsoft ID umesto lokalnog korisničkog imena i lozinke (čitava je majstorija spasiti se od logovanja Microsoft ID-jem), korisnik iz administratorske grupe je u mnoge čemu ograničen, nije to ni približno root-u iz Unix-a.
Pa onda razni zaštitni mehanizmi koji prijavljuju da je „program sumnjiv i iz nepoznatog izvora“ kad god se radi o nekoj manje poznatoj aplikaciji, na sve strane se pojavljuju nekakvi sertifikati koje često morate i da plaćate, antivirusnim programima su „sumnjive“ čak i sasvim regularne aplikacije… Ipak, uz nešto znanja i dalje možete da gospodarite svojim PC-jem. Uživajte u tome dok sloboda traje!
