Komentar: Bezbedniji Internet, bezbedniji svet

Kao pripadnik generacije X iz prošlog veka, graničnog godišta u svakom smislu a naročito u implementaciji informaciono-tehnoloških sistema koji su promenili svet i uveli Internet u sve domove u Srbiji (Saga MPLS projekat 2003), osećam se ponosno zbog toga, ali i poraženo zbog neodgovornosti –nismo bili istrajni u shvatanju opasnosti koje je Internet doneo sa sobom, menjajući svaku jedinku gotovo morfološki, a u krajnjem delovanju menjajući mikro i makro društveno okruženje. Menjajući NUKLEUS – porodicu koja je generator elementarnog vaspitanja i vektor našeg konačnog životnog opredeljenja kao odrasle osobe.

„Problem“ je veoma slojevit, a činimo ga mi, stanovnici planete, i naša različitost; kulturološka, društvena i materijalna s jedne strane, a s druge, problem je u ljudskom karakteru koji voli uređenost, slobodu, ali gotovo uvek nekako teži haosu i anarhiji. Težnja ka haosu je obrnuto proporcionalna obrazovanju i ukupnom koeficijentu pismenosti (ne samo Internet i tehnološke), pa i BDP-u. Mala analogija: metal se zagreva do tačke topljenja, a onda u procesu hlađenja, nakon izlivanja u kalup određenog oblika, javlja se kristalizacija koja počinje tako što se formiraju centri kristalizacije koji su bitni za sve mehaničke i mašinske karakteristike tog dela, jer definišu kristalnu rešetku – strukturu. Porodica se u mom viđenju smatra centrom kristalizacije.

Postupak i posledica

Zakoni ograničavaju naše ponašanje, npr. kažnjivo je da vozimo u kontra smeru u jednosmernoj ulici ili da nudimo mito za svaki „faul“ koji napravimo – necivilizovano je tražiti lakši izlaz iz svake situacije. Da li imamo Internet propise?

Da li znamo da je postupak delo ili akcija za koju treba preuzeti odgovornost? Reč „posledica“ je ostala samo u rečniku.

Kao čovek iz prošlog veka, poslednje generacije (1975 – ko ne zna nek uzme kalkulator u ruke i shvatiće na koju razliku mislim i zašto), imao sam priliku da osetim „lepa vremena“ i da ih se sa setom prisećam naspram novog hipertehnološkog doba. Vaspitavani smo u „starom duhu“, gajili su se porodična tradicija i osnovne ljudske vrednosti, odrastalo se uz romantične filmove, bili smo napolju non-stop i roditelji nekako nisu baš, baš, baš brinuli za nas. Bez telefona i opcije da nas pronađu, da rešavaju naše probleme, da nas prate u stopu i čuvaju od povreda, rizika… Nisu bili tu da nas spreče u sticanju životnih iskustava, da nam spreče sjajno detinjstvo i da nas prezaštite od svega, čitaj od realnosti. Bile su to vesele godine.

Danas je sve drugačije, drugačiji je i razvoj deteta od prvog dana, prevelika briga i ljubav roditelja (pod parolom „da se ne muči kao ja“) dovele su do toga da se mozak današnje dece razvija drugačije. Kad se takav mozak sretne s raznolikim sadržajem na Internetu ili s nasilnim igricama, dolazi do devijacija u ponašanju. Nije Internet baš toliko kriv, kao ni sve vezano za digitalni svet… Plasman sadržaja oduvek je bio isti – od kulturnih sadržaja, edukativnih stvari, pornografskih sadržaja do online igrica, muzike, grebovanja muzike, ICQ-a, Serbian Caffe-a, Krstarice…

Percepcija sadržaja je različita kod novih generacija, posebno „zedovaca“, jer mozak drugačije reaguje i pravi novi patern mladih osoba bez empatije, sa slabom socijalnom inteligencijom i urođenim stavom da će neko drugi da mu reši svaki problem u životu. I kad krene „REAL LIFE v3.0“, kreću i problemi… Svaka druga reč koju čujem među tinejdžerima je depresija. Mogu i o mojoj deci da vam pričam. Mogu da vam pričam o suočavanju s vršnjačkim nasiljem, o dečaku koji davi devojčicu ili je gađa košarkaškom loptom, o svim stvarima koje nismo decu naučili kad je trebalo, kako da se ophode jedni prema drugima i da ne misle da su im čak i roditelji konkurencija.

Uticaj porodice je veliki, ali je uticaj sredine veći, osim ako se u porodici održavaju takvi uslovi da dete ume da proceni uticaj sredine i da se prema tome ponaša – učestvuje u nečemu ili ne, na bazi saznanja, sećanja, osećanja, empatije, etike i morala. Tu je nukleus zakazao jer nije definisao šta je posledica svake odluke deteta, nije definisao pojam odgovornosti. Zato što je „nukleusu“ zakonom zabranjeno da vaspita dete na (da kažem) „pravi način“. A dete naučilo zakon kao papagaj, pa izmiče stolicu nastavnici, lupa vaspitačicu po glavi… i kaže ne možete mi ništa, čuva me zakon.

Digitalna renesansa života

I dok smo mi „iz prošlog veka“ doživljavali renesansu života otkrivajući novu digitalu, jedan momak, natprosečan, neiskusan u životu, sa samo 12 godina uvalio nam je revolucionarno stvar u ruke i od nas napravio proizvod (cit: The Social Dilemma), misleći da radi tako lepu i dobru stvar za čovečanstvo, opijen entuzijazmom i naivnošću da je to safe and not harmful. Ma važi… I dok smo zagnjurenih glava u ekrane i „Knjigu lica“ plasirali slike šta smo jeli i pili, vozili, koje destinacije smo obilazili, pa jurili kući da vidimo koliko smo lajkova dobili da bi nam endorfinska zavisnost proradila, nismo shvatali koliko tonemo i da deca gledaju šta radimo. Da, to beše sjajan osećaj – biti influenser (kakav-takav). Sjajno je kad se
osećaš prihvaćeno.

Percepcija sadržaja je različita kod generacije Z, jer mozak drugačije reaguje i pravi novi patern mladih osoba bez empatije, sa slabom socijalnom inteligencijom i urođenim stavom da će neko drugi da mu reši svaki problem u životu

U etru nestaju sve nesigurnosti, tamo možemo biti bilo ko, možemo svašta raditi i pričati. Izgubili smo osećaj za vreme, prostor i orijentaciju. I sada nam iz etra neobrazovana, napunjena i isklesana tela dele savete o životu. Ma važi… U globalnom metežu, od krize Braće Leman pa naovamo, mi, generacija X, pogubili smo se skroz. Uvek frka na poslu, ništa se ne stiže. Guramo decu na klavir, sport, časove. Vozamo ih tamo-ovamo, sve kao da se ne muče ko mi i pod izgovorom „mene moji nisu mogli da upišu na časove“. I zeznuli smo stvar.

Nekima (nam) je bilo lakše da im tutnu tablet u ruke i puste bez kontrole. Ko će da se bakće s parental controls. I tu smo gde smo, ukratko rečeno, vrlo ukratko… Naročito kad odemo na godišnji odmor, pa da malo danemo dušom, mi njima Wi-Fi i surf, a ne znamo kuda su otišli i šta gledaju. Izgovor, „ništa ne stižem“ neću više da čujem. Nije istina. Moramo napraviti napor i izaći iz mentalne klopke u koju smo upali. Takvi kakvi smo postali i nismo im neki primer, smoreni, zarobljeni u prošlosti, depresivni, apatični, nezadovoljni…

Trgovina podacima i informacijama je odavno počela, nekontrolisano u početku, tako da se realno ne zna ko je sve „očitan“ i gde je „pohranjen“. Druge malverzacije su nebrojene, a moja najveća bojazan su besplatne aplikacije kojima dopuštamo da nam slikaju lica, postavljaju filtere, ilustruju kako bismo izgledali kad ostarimo i čitaju crte lica, konture i reakcije na kontent koji je plasiran. A ko čita i obrađuje taj Big Data? Sve napredniji AI? Samo zagrebite po temama po Internetu, čeka vas masa implikacija. Na prvom mestu bezbednost tih informacija – nemoj neko da je rekao Blockchain i da smo 100% cyber bezbedni…

Probudite se!

Da, i ja sam noćima igrao igrice, skidao muziku. Iako sam znao da je PC najskuplja stvar za gubljenje vremena na svetu, kako reče naš veliki i dragi, sada zvezdani Zoran Modli, ZAIR nam se dešava – jednostavan, univerzalni kosmički zakon „šta gurneš u etar, mora da se vrati“.

Šta možemo da uradimo u reakciji, nije sve izgubljeno? Pre svega, kućno vaspitanje i vraćanje tradicionalnih vrednosti na sto; ograničenje Internet pristupa i sadržaja, kao i vremena koje se provodi pred monitorom. Ako svako od nas bude odgovorno učestvovao, neće niko moći da kaže: „Pa, videće moje dete nešto loše na telefonu drugog deteta“. Treba provoditi više kvalitetnog vremena s decom, u komunikaciji o životu i radu, a posebno posvetiti određeno vreme IT pismenosti, kulturi dobre digitalne komunikacije.

Treba provoditi više kvalitetnog vremena s decom, u komunikaciji o životu i radu, a posebno posvetiti određeno vreme IT pismenosti, kulturi dobre digitalne komunikacije

ISP i velike tehnološke kompanije treba da uključe AI u aktivnu moderaciju sadržaja za decu unutar svih aplikacija (mi smo imali na Serbian Cafe-u moderatore – ako nešto zezneš izbace te iz „sobe“ ili te banuju trajno). Država treba da obezbedi jasnu i ciljanu selekcija sadržaja i formata, sa određenim vremenom prikazivanja. Moraju se pripremiti jasne procedure i plan za delovanje u slučaju incidenata u IT bezbednosti. Treba obezbediti prevenciju svakog oblika vršnjačkog nasilja.

Škole treba da zabrane korišćenje telefona tokom nastave, da uvedu predmete poput digitalnog državljanstva, osnova digitalne komunikacije i slično. Treba organizovati radionice s temama o Internetu, sadržaju, korisnim i štetnim aspektima boravka u etru. Treba vratiti razne maketarske i modelarske sekcije i organizovati takmičenja na svim nivoima.

Pročitajte velike misli Isaka Asimova, oca naučne fantastike i robota, fantastična proročanstva čoveka koji je rođen 1920. Bacite pogled na Black Mirror (hej, serija iz 2011), Humans (2015), Mr. Robot (2015), Snowden (2016), fenomenalni Searching (2018), The Great Hack (2019), zastrašujuće iskrena The Social Dilemma (2020)… Hajde da mi s druge strane IT-ja, pokrenemo stvar i pružimo stručnu pomoć i ekspertizu i pokrenemo radionice koje bismo držali u školama, da osvestimo decu dok je još vreme. Imamo kredibilitet, imamo znanje – hajde malo volje (pro bono, naravno) za njihovu budućnost.

I pročitajte knjigu „Život v3.0“.

Autor: Miodrag Kovanović