Četiri scenarija za budućnost tržišta rada

Od 3D štampanih pametnih domova do muzike koju je komponovala veštačka inteligencija, nove tehnologije nesumnjivo će doneti velike promene na buduće tržište rada.

Hoće li roboti preuzeti naš posao ili ćemo imati više slobodnog vremena? Ko će biti pobednici i gubitnici? I kako da se pripremimo za to? Prečesto razgovore o novoj digitalnoj ekonomiji karakteriše „tehnološki determinizam“ – osećaj da će tehnologija po sebi doneti progresivne društvene promene. Međutim, tehnološke putanje retko su neutralne – one odražavaju određene interese i služe im. Ukoliko nove tehnologije budu date na upravljanje sadašnjim tržišnim silama, verovatno će se postojeće nejednakosti u svetu rada pojačati.

Tehnološkim putanjama mogu i treba da upravljaju društvene potrebe i javne politike. Stvaranje scenarija za niz poželjnih budućnosti omogućava nam da identifikujemo odluke koje danas moramo doneti kako bismo osigurali bolje sutra. Zamislimo zato četiri scenarija – hipotetička, ali ne i sasvim nemoguća – o tome kako bi budućnost rada mogla izgledati.

1. Pravila tehnokratije

Usvajanje napredne robotike i veštačke inteligencije dovodi do gubitka radnih mesta u brojnim industrijama – od domara i fabričkih radnika do stjuardesa i umetnika animacije. Neki ljudi su u stanju da se prilagode prekvalifikacijom, ali za većinu, posebno za one na sredini ili kraju karijere, tempo promena je prebrz. Žene su posebno podložne tehnološkoj nezaposlenosti – mnoge zauzimaju najniže pozicije u kompanijama koje su najosetljivije na inteligentnu automatizaciju. Neverovatan profit ostvaren je u velikim tehnološkim kompanijama i među visokoobrazovanom elitom; nejednakost je na najvišem nivou. Rastuća neusklađenost između dostupnosti posla i onih koji traže posao dovodi do široke upotrebe sistema zasnovanih na AI za zapošljavanje i pregled rada, a nadzor radnog mesta postaje uobičajen.

Mnogi radnici okreću se digitalnim platformama da traže posao, ali žestoka konkurencija smanjuje plate, a loša regulativa čini radnike ranjivim na oštre sisteme ocenjivanja. Većina mladih bavi se nevidljivim i jasnim zadacima, kao što su prepoznavanje slike i kategorizacija podataka za AI startapove u industrijalizovanim ekonomijama. Dostupnost jeftine digitalne radne snage znači da je tempo inovacija i izuma brži nego ikad pre; kao rezultat toga pronađen je lek za većinu bolesti, a svemirska putovanja postala su lako dostupna eliti.

2. Prvo kapital

Pretnja od velike tehnološke nezaposlenosti dovodi do toga da vlade ograničavaju strana ulaganja velikih tehnoloških kompanija i nameću visoke poreze domaćim preduzećima koja koriste robotiku i AI. Rast i inovacije trpe, ali ublažena je zabrinutost zbog raseljavanja velikih poslova. Državna ulaganja u ruralnu infrastrukturu, uključujući osnovnu digitalnu infrastrukturu, kvalitetno obrazovanje i zdravstvo, znatno se povećavaju. To ne samo da smanjuje stres na već zasićenim urbanim područjima već stvara i nove mogućnosti zapošljavanja u ovim sektorima.

Možda je najveća promena usmerenost na žene – nega i kućni rad konačno su priznati i plaćeni, što ženama omogućava finansijsku nezavisnost, kao i da traže nove mogućnosti obrazovanja i zapošljavanja. Široko rasprostranjena Internet povezanost omogućava da hiperlokalna ekonomija deljenja raste u urbanim i ruralnim područjima, a profit se jednako deli između radnika. Uvodi se četvorodnevna radna nedelja radi ravnomernije raspodele između posla i slobodnog vremena. Rastući pritisak potrošačkih grupa takođe gura industrije da ispunjavaju ciljeve održivosti. Mnogi startapi i preduzetnici emigriraju u strane zemlje, a zabrinutost zbog odliva mozgova je u porastu.

3. AI za sve

Vlade i građani su kolektivno kreirali nacionalne politike inovacija koje su povezane sa društvenim ciljevima, a razvoj i primena naprednih tehnologija usklađeni su s tim ciljevima. Profesije koje se smatraju opasnim, ponižavajućim i prljavim automatizovane su na početku – prvo ručno uklanjanje smeća i miniranje. Mnoge nove inovacije usmerene su na omasovljenje inicijativa za obrazovanje, zdravstvo i upravljanje životnom sredinom; rast ovih sektora stvara više novih mogućnosti za zapošljavanje mladih koji ulaze u radnu snagu. Preduzeća imaju mandat da usvoje principe kružne ekonomije, tj. da dizajniraju proizvode optimizovane za ponovnu upotrebu od otpada.

Da bi se nadoknadili poslovi koji su izgubljeni zbog automatizacije, uvodi se četvorodnevna radna nedelja, zajedno sa ograničenjima radnog vremena po radniku. Masovna proizvodnja se smanjuje, ali specijalizovana proizvodnja, omogućena 3D štampanjem, oživela je mnoge seoske i zanatske privrede. Ekonomija platforme nastavlja da raste i reguliše se tako da olakšava nove oblike vlasništva zaposlenih i socijalne zaštite. Veliki porezi koje plaćaju tehnološke kompanije zasnovane na podacima koriste se za pružanje minimalnih beneficija na dobrobit građana, stvarajući pogodno okruženje za preduzetništvo i eksperimentisanje. Da bi se kompenzovale i podstakle dalje društvene inovacije, zahtevi za privatnost su ublaženi, a podacima o građanima trguje se na tržištu podataka.

4. Prelom

Akutna kriza vode osakaćuje globalnu ekonomiju. Preduzeća ne rade jer nema struje; izgubljeni su mnogi poslovi, ali nastaju brojni novi jer česte nestašice struje dovode do toga da se mašine za osnovnu automatizaciju zamenjuju jeftinom manuelnom radnom snagom. Poslovanje u novoj digitalnoj ekonomiji takođe trpi, jer data centri širom sveta počinju da se pregrevaju i mnogi postaju neupotrebljivi; proizvodnja elektronskih komponenti i digitalnih uređaja drastično opada, jer se prirodni resursi neprestano troše. Digitalna ekonomija dodatno je osakaćena napadima na sajberinfrastrukturu – vladine i finansijske baze podataka su prve mete, što najviše pogađa već ugrožene delove stanovništva.

Za većinu, fizički rad postaje potreba, ali loša pravna regulacija platformi dovodi radnike u dodatni rizik, posebno zbog sve manjeg državnog finansiranja programa socijalnog osiguranja, kvalitetnog obrazovanja i zdravstvene zaštite. Neformalno i ilegalno zapošljavanje je rasprostranjeno i žene se povlače u različite oblike neplaćene nege. Uz pretnju da će doći do velikih društvenih previranja, vlade spremno prihvataju tehnologije masovnog nadzora. Budžeti za policiju i sajberbezbednost znatno se povećavaju, a odbrambena i bezbednosna industrija postaju najveći poslodavci. Broj zaposlenih je visok, vladavina zakona efikasno se održava, a stalno praćenje ponašanja građana omogućilo je efikasnije određivanje ograničenih prirodnih resursa.

Ova četiri scenarija predstavljaju hipotetičke i preuveličane vizije budućnosti. Budućnost tržišta rada kakvu želimo verovatno je negde između ovih scenarija. Nijedan nije savršen i svi uključuju kompromise, ali neki izbori sigurno su poželjniji od drugih.

Pristup u kojem nastavljamo da živimo kao do sada može nas približiti scenariju „pravila tehnokratije“, koji karakteriše ogromna nejednakost, u kojem potrebe za radom postaju podređene potrebama kapitala. Mnogi poslovi biće izgubljeni, a nove prilike biće dostupne samo maloj eliti. Tempo inovacija i izuma se ubrzava, ali samo visokoobrazovana elita može da iskoristi nove mogućnosti; očekivano smanjivanje nejednakosti ide sporo i neujednačeno. Za većinu ostalih verovatno je da će rad na privremenim i povremenim poslovima, ugovorni rad i neformalni rad postati norma, koju karakterišu sve lošiji uslovi zaposlenja.

Alternativno, rast državnog nadzora, napadi na kritičnu sajberbezbednosnu infrastrukturu, raspad socijalne kohezije i nedostatak prirodnih resursa mogli bi biti okidači za usmeravanje prema scenariju „loma“; onom u kojem su siromaštvo i socijalna nestabilnost na najvišem nivou, a mogućnosti zapošljavanja velike, ali ograničene na podsticanje ciljeva nacionalne bezbednosti države. Scenario „pravičnost za sve“ sugeriše da je dostojanstven rad moguć i bez tehnoloških inovacija, mada uz značajan trošak za preduzetništvo i inovacije. Scenario „AI za sve“ daje sliku visokog rasta, produktivnosti, socijalne kohezije i slobodnog vremena, ali pojedinac snosi rizik uključivanja u šire nacionalne ciljeve.

Kakvu budućnost želimo i kako do nje doći? Kako osigurati ravnomernu raspodelu dobitka od tehnologije u budućem svetu rada? Koji su nam izbori dostupni i koje strategije suočavanja moramo da usvojimo? Potrebno je napraviti putanje inovacija kako bi se uskladile sa širim društvenim potrebama. Automatizacija prljavih ili opasnih poslova, kao što su ručno uklanjanje smeća ili vađenje uglja, na primer, može biti društveno prikladnije od zamene rukovodilaca službi ljudskih resursa automatizovanim sistemima ili uvođenja automobila bez vozača, posebno u ekonomijama sa obiljem radne snage. Da bi rad na povremenim poslovima mogao da se poveća, zakonska regulativa mora da usmeri digitalne platforme ka cilju zaštite prava radnika i omogućavanja pristupa mehanizmima socijalne zaštite. Nove potrebe za socijalnom sigurnošću treba da se uvedu kroz javnu politiku – od preraspodele prihoda i radnog vremena do ulaganja u kvalitetno i pristupačno obrazovanje i zdravstvo.

Budući svet rada verovatno neće biti isti u društvenim kontekstima i društvenim grupama – neke ekonomije i narodi biće spremniji da iskoriste nove mogućnosti, dok drugi rizikuju dalje zaostajanje. Za mnoge ljude ova tema je hitna i aktuelna briga. Milionima i dalje nedostaje pristup osnovnim uslugama – od struje do obrazovanja – i pronalaženje smislenog posla za većinu ostaje glavna ambicija. Izmaštana tehnološka budućnost ne sme nas odvratiti od obezbeđivanja osnovnih stvari potrebnih u sadašnjosti, ali treba da predstavlja model kojem težimo.

Korisna adresa: BritishCouncil.rs