ChatGPT i Turingov test: Šta je sledeće?

AI je prevario 73% ispitanika koji su poverovali da je ljudsko biće, a to otvara nova pitanja o veštačkoj inteligenciji, piše portal Popular Science.

Izgleda da gotovo svaki dan donosi novu vest o rastućim sposobnostima velikih jezičkih modela (LLM), kao što su ChatGPT i Google Gemini — vesti koje su, zavisno od ugla gledanja, ili uzbudljive ili sve strašne.

Jedna posebno zanimljiva priča pojavila se ranije ove godine: rad u kojem se opisuje kako je jedan LLM položio Turingov test, eksperiment koji je pedesetih godina prošlog veka osmislio pionir kompjuterske nauke, Alan Turing, da bi utvrdio da li mašinska inteligencija može da se razlikuje od ljudske. Bot koji je nedavno položio test je ChatGPT 4.5, a rad je pokazao da je model zapanjujuće uspešno obmanuo ljude da pomisle da je čovek: u eksperimentu u kojem su učesnici birali da li je onaj s kojim razgovaraju pravo ljudsko biće ili chatbot, skoro troje od četvoro je verovalo da priča s čovekom.

Da se podsetimo: Turing je pedesetih godina prošlog veka objavio članak pod naslovom “Computing Machinery and Intelligence”, u okviru kojeg je postavio i pitanje: „Mogu li mašine da misle?“ Umesto da precizno definiše pojmove „mašina“ i „mišljenje“, on je ponudio nekoliko načina na koje bi moglo da se odgovori na ovo pitanje, a inspiraciju je našao u viktorijanskoj igri imitacije. Pravila igre su nalagala da muškarac i žena koji su se nalazili u različitim prostorijama sa sudijom komuniciraju preko pisanih poruka, a sudija je trebalo da preko rukopisa pogodi čija je koja poruka, a zadatak dodatno komplikovan time što je muškom igraču naloženo da „imitira ženski rukopis.“

Inspirisan ovom igrom Turing je razvio eksperiment u kojem je jedan od ljudskih igrača zamenjen kompjuterom. U slučaju kada bi mašina uspela da prevari sudiju, tako da ovaj ne zna koji je igrač ljudski, a koji mehanički, mašina bi se smatrala inteligentnom. Eksperiment je postao poznat kao „Turingov test“, pa se i danas smatra jednom od najpoznatijih ideja u AI svetu.

Turingova  logika, ide ovako nekako: Ne možemo da znamo da li su ljudi koji nas okružuju inteligentni. Ne možemo da uđemo u njihov um niti da gledamo kroz njihove oči. Ipak, prihvatamo ih kao inteligentne. Kako donosimo tu procenu? Turing tvrdi: na osnovu ponašanja. Ako inteligenciju pripisujemo na osnovu ponašanja, i naiđemo na situaciju gde ne razlikujemo ponašanje mašine od ljudskog, trebalo bi da zaključimo da i ponašanje mašine ukazuje na inteligenciju.

Turing je često nazivan vizionarom, ali postoji jedan odlomak iz rada koji je objavljen pedesetih koji je zapanjujuće proročanski: „Verujem da će za oko 50 godina biti moguće programirati računare da igraju igru imitacije toliko dobro da prosečan ispitivač neće imati više od 70 odsto šanse da ispravno identifikuje sagovornika nakon pet minuta ispitivanja“.

Nije prošlo 50, već 75 godina, ali tu smo: suočeni smo s računarom – ili bar modelom zasnovanim na toj tehnologiji – koji zaista uspeva da prevari ljude u 70 odsto slučajeva. U pomenutom radu od pre par meseci stoji: „Ovo je dokaz da modeli postaju sposobni da imitiraju ljudsko ponašanje dovoljno dobro da ljudi ne mogu da uoče razliku“. To, očigledno, ima brojne društvene implikacije koje zanimaju javnost i naučnu zajednicu.

Otvaraju i dublja filozofska pitanja. Turing ih u radu pominje, posebno ono što je nazvao „Argument iz svesti“. Čak i ako je mašina inteligentna, da li je svesna? On daje primer hipotetičkog razgovora između čoveka i mašine koja piše sonete — što neverovatno podseća na razgovore koje danas imamo s ChatGPT-jem. Primer pokazuje da se može ispitivati da li autor (mašina) „stvarno razume“ temu ili je „sve naučio napamet kao papagaj“.

Kakvi bi ti kriterijumi bili — ili da li uopšte mogu postojati pouzdani kriterijumi za finalni odgovor na pitanje „Da li je ovo biće inteligentno ili ne?“ i dalje nije najjasnije. Nije jasno ni kada su u pitanju slični testovi za životinje. Kao ljudi, posedujemo čvrstu sigurnost da smo jedinstveni, ali mnoge osobine koje su smatrane isključivo ljudskim to nisu: korišćenje alata, građenje društava, doživljaj empatije.

Pa ipak, teško nam je da se odreknemo osećaja da smo različiti. Ali je veoma teško odrediti u čemu to tačno. Još je teže utvrditi gde ta razlika počinje. Gde prestajemo da budemo „vreće elektrolita“ i postajemo svesna bića? Ispostavlja se da to pitanje nije ništa lakše nego pitanje kako svest može da proizađe iz haotične mreže električnih signala u procesorima naših računara.

Da bismo razumeli može li mašina da bude inteligentna, možda bi prvo trebalo da razumemo kako i odakle inteligencija nastaje kod živih bića. To bi moglo da pruži uvid u to da li je takav nastanak moguć i kod računara — ili je najbolje što možemo da napravimo program koji neverovatno uverljivo papagajski ponavlja ono što pronađe na internetu, i ono što je dobio u podacima na kojima je trenirao – zajedno sa svim pristrasnostima i predrasudama.