Društveni mediji i naše viđenje sadašnjosti

Ping! Proveri. Osveži. Skroluj. Počni ponovo… Ovo je možda poznata rutina za nas koji imamo pametne telefone, tablete i druge digitalne uređaje. Doprinosi osećaju da je savremeni život ubrzan, trenutan, umrežen i uvek aktivan.

Od stalnog ažuriranja Twitter feed‑ova preko Snapchat fotografija koje mogu nestati za nekoliko sekundi do gledanja televizije bilo gde i obaveštenja iz WhatsApp‑a, oseća se da je tempo života svima nama brži te da su informacije i zabava dostupne kad god i gde god ih želimo. Istovremeno, niz aplikacija i softvera kreirano je da nam ograniči pristup Internetu u određenim periodima ili nam pomažu da budemo svesni sadašnjeg trenutka.

Kao deo akademskog istraživačkog projekta, istražujem uticaj digitalnih platformi na naše viđenje vremena. Duga je istorija tehnološkog razvoja koja menja razmere i percepciju vremena. Na primer, pojava Gutenbergove štamparije u 15. veku postepeno je dovela do onoga što je politikolog Benedict Anderson nazvao „zamišljenom zajednicom“, gde su ljudi unutar države mogli da čitaju novine koje izveštavaju o onome što se dešavalo otprilike u isto vreme. Kada su video‑rikorderi 1980‑ih postali roba masovnog tržišta, komentatori su izmislili termin „pomicanje vremena“ kako bi odgovorili na to kako se emisije uživo mogu gledati kasnije i više puta, u slobodno vreme gledaoca. Početkom 21. veka, digitalni mediji ponovo nas prisiljavaju da ponovo razmislimo o vremenu.

Ono što Snapchat, Netflix, WhatsApp i Twitter, zajedno s drugim digitalnim medijima, imaju zajedničko jeste to što oni zahtevaju da se fokusiramo na „sada“. Na primer, pomoću „ping!“ obaveštenja, dešava se da imamo instant potrebu da odmah nešto proverimo. U drugim slučajevima, sa opcijama za strimovanje možemo se izgubiti u trenutku. S druge strane, postoje i aplikacije koje nas ohrabruju da izbegavamo ometanje pažnje i fokusiramo se na sadašnjost. Ovi primeri ukazuju na to da digitalni mediji ne stvaraju jednolično ili kohezivno ‘sada’, već niz različitih ‘sada’. To zahteva da razmotrimo kako se ‘sada’ oblikuje kroz različite prakse i platforme i stvara razna iskustva i osećaje.

Istražujem ovo novo ‘sada’ intervjuišući brojne ljude koji rade s digitalnim medijima, uključujući menadžere društvenih mreža, digitalne stratege i direktore da bih bolje razumela šta oni misle kako digitalni mediji utiču na naše viđenje sadašnjosti. Ovi intervjui sugerišu da se susrećemo s najmanje tri vrste ‘sada’.

‘Sada’ u stvarnom vremenu

Ping‑ovi i vibracije obaveštavaju nas o novim porukama, e‑mail‑ovima i obaveštenjima, kao i telefonskim pozivima i udarnim vestima. Obaveštavaju nas u toku dana (i noći) i često zahtevaju odgovor: na tekstualnu poruku, odobravanje Facebook oznake na slikama, pregledanje najnovijih vesti u realnom vremenu. Ovi ping‑ovi sugerišu na ‘sada’ u stvarnom vremenu, gde smo obavešteni o nečemu u trenutku dešavanja. Na primer, nekoliko onih s kojima sam razgovarala opisalo je Twitter kao „eksploziju“ ili „blic“ vesti uživo, a jedan od njih mi je pričao o tome kako se kanal Slack koristio kao sredstvo za slanje poruka o idejama i razmišljanjima onog trenutka kada su im padali na pamet. Ponekad su te poruke dolazile do kasno u noć, stvarajući pritisak da se bude „uvek u toku“. Ovde se ‘sada’ u stvarnom vremenu svodi na neposrednost koja često zahteva odgovor, bez obzira na doba dana. Kao što je jedan učesnik rekao za mnoge platforme društvenih medija: „Sada se dešava, priključite se!“

Drugi su, međutim, govorili o „stvarnom vremenu“ na drugačiji način: „samo zato što se ovo dešava sada i dostupno je na mreži, ne znači nužno da ću imati vremena da ga pogledam sada“, jedna osoba je rekla, skrećući pažnju na to kako se ‘sada’ može gledati uživo, prenositi ili arhivirati na mreži i gledati (ili ne) u neko drugo vreme. Drugi je rekao da je, zbog regulacije industrije u kojoj rade, „veoma teško biti u stvarnom vremenu, a mi definitivno nismo trenutni“. Na primer, tvitove pisane uživo na nekom događaju proveravala su druga odeljenja i objavljivani su sat vremena kasnije, efektivno produžavajući „stvarno vreme“ ovim kašnjenjem.

Produženo ‘sada’

Osvežavanjem i skrolovanjem takođe se može stvoriti produženo ‘sada’. S jedne strane, stalnim osvežavanjem sadržaja insistira se na trenutnom u stvarnom vremenu. S druge strane, sadržaj koji se neprestano osvežava može dovesti do onoga što je jedna osoba nazvala „nepromišljeno skrolovanje“, jer naizgled na kraju feed‑a nije kraj; uvek će biti još. Za ovog ispitanika, bezumno skrolovanje „iscrpljuje vašu sposobnost da se fokusirate na bilo šta drugo, pa postaje rešenje za činjenicu da se ne možete fokusirati. Što ga više upotrebljavate, više vas sprečava da se fokusirate“. Osvežavanje i skrolovanje o kojem se ovde priča, proizvodi ‘sada’ i kao ono što se dešava uživo, i kao ono što je u toku i nezavršeno. Zaista, drugi učesnik je opisao kako „sedite u sadašnjem trenutku, ali želite da pređete na sledeću stvar, pa pomerite gore da vidite šta se dogodilo“. A ‘sada’ uključuje i ono što je uživo i ono što tek sledi.

Eliminisano ‘sada’

Skrolovanje može biti i sredstvo za ubijanje vremena dok čekate autobus ili tokom dugog putovanja vozom, na primer. Ovu karakteristiku digitalnih medija objasnili su i neki od ispitanika u smislu sopstvenog angažmana – nepromišljeno skrolovanje, gubljenje vremena na streaming servisima, pregledanje Web stranica za kupovinu ili aplikacija za pretraživanje nekretnina. Oni su takođe razgovarali o ovom fenomenu kao o nečemu što marketing menadžeri, menadžeri društvenih medija i dizajneri aplikacija žele namerno da kreiraju i stvore. Jedna osoba je spomenula snackable content, odnosno sadržaj koji je njena kompanija osmislila za društvene medije – „komadiće sadržaja koji možete konzumirati u jednom zalogaju […], ali neće nastaviti da razmišljaju o tome“. Drugi je opisao izazov dizajniranja sadržaja koji će „pobuditi“ interes onih ljudi koji će „samo nešto tražiti, bilo šta“. Ovde se, na različite načine, digitalni mediji prepoznaju kao ono što služi za gubljenje vremena – gledanjem video‑klipova, ubijanjem dosade „samo gledanjem“. Trošenje vremena na ovakav način ugrađeno je u digitalne medije i predstavlja pokušaj izbegavanja ili ublažavanja realnosti, anksioznosti i pritiska koji stvaraju upravo digitalni mediji.

×××

Primeri o kojima se ovde govori ukazuju na zaključak da ‘sada’ ima više pojavnih oblika. Moj predlog je da ‘sada’ ima elastične granice, da može da se istegne i sabije, da se širi i kondenzuje. ‘Sada’ može uključivati i sadašnji trenutak i radnju u trajanju. Može da bude produženo a može se i eliminisati. ‘Sada’ je raznoliko, gipko i promenljivo. Ili, kako to kaže teoretičar kulture Raymond Williams, sadašnjost je ‘aktivna’ i ‘fleksibilna’.

Digitalni mediji proizvode ‘sada’ koje je raznovrsno. Postavlja se niz pitanja o tome kako svakodnevno doživljavamo i kako se suočavamo s vremenom. Na primer, koje su sličnosti i razlike između toga kako ubijamo vreme, gubimo vreme, traćimo vreme i pronalazimo vreme? Kako da uravnotežimo pritiske i strepnje preko prijatnih mogućnosti koje pružaju digitalni mediji? Kako uživo, trenutno, uvek dostupno, u stvarnom vremenu, menja naš osećaj o tome kako provodimo minute, sate, nedelje, godine? Postavljajući ova pitanja, usmeravamo našu pažnju na ključnu stvar, odnosno način na koji medijske tehnologije oblikuju vreme i postavljamo pitanje (pitanja), koja vrsta vremena je dominirala u prošlosti. Moramo ispitati ne samo koliko je vreme „sada“ presudno već kako se nosimo sa svim tim ‘sada’.

Korisna adresa: BritishCouncil.rs

Autor: Rebecca Coleman

O autoru: Rebecca Coleman je docent na odseku za sociologiju, Goldsmiths, Univerzitet u Londonu, gde istražuje i predaje o temama koje uključuju medije, kulturu i društvo. Jedna je od direktora Laboratorija Methods, istraživačkog centra koji podržava nove interdisciplinarne i kolaborativne pristupe socijalnim pitanjima. Njen trenutni projekat Mediating Presents: Proizvesti ‘sada’ u savremenoj digitalnoj kulturi, finansira istraživačka škola Leverhulme. Tekst je nastao kao deo projekta „Škole za 21. vek“.