Intervju: Eric Kingdon, Sony
Eric Kingdon je jedna od legendi kompanije Sony, a njegovo ime neraskidivo je vezano za napore ove kompanije da slušaocima ponudi najbolji zvuk. Iskoristili smo njegov boravak u Beogradu da ga bolje upoznamo i otkrijemo šta to Sony sprema na polju zvuka.
Vaša karijera datira iz vremena kada je Sony lansirao CD medij. Te 1983. godine krenuo je i vaš sound tuning projekat kojim ste istraživali načine da što bolji zvuk dopre do nas. Kako je počela vaša ljubav prema hi‑fi zvuku?
Krenuo sam sasvim drugim putem – najpre sam upisao medicinu, zatime se prebacio na biohemiju i završio je. Baš kad sam se spremao da počnem da radim, zapazio sam oglas za posao u novoj prodavnici hi‑fi opreme. Ni sam ne znam zašto sam se javio na taj oglas, odbacio sve ostalo i počeo da radim tamo. Nakon nekoliko godina prešao sam u kompaniju Sony, najpre kao instruktor za tehničke proizvode, i tu sam već više od 30 godina. Finim podešavanjem zvuka počeo sam da se bavim za UK tržište, a zatim i za celu Evropu. Ne čuju svi ljudi isto, razlike postoje i na geografskom nivou, pa su često fine razlike u podešavanjima presudne da li će neko tržište prihvatiti uređaje ili će neki uređaj zvučati suviše mekano ili agresivno.
Čitao sam da ste veliki ljubitelj vinila i klasičnih gramofona, ali da takođe volite Hi‑Res audio i verujete u njegovu budućnost. Možete li to malo da razjasnite našim čitaocima.
Imam veliku kolekciju ploča i toplina koja dolazi iz zapisa na njima ne može lako da se digitalizuje. Još uvek ih slušam na Sony Esprit, takođe analognom sistemu. To je vrhunski analogni sistem, rađen ručno i u tako malim serijama da nikada nije imao ni brendirano pakovanje – isporučivao se u običnim žutim kartonskim kutijama. Ne smemo da zaboravimo da su snimanje zvuka godinama razvijali entuzijasti, upravo u vreme vinila i analognih uređaja. Pritom su ti uređaji postajali sve sofisticiraniji i skuplji, a zapisi zvuka sve bolji. S druge strane, pojavio se digitalni zvuk i zapis na CD‑u bio je dovoljno kvalitetan većini slušalaca. Zvuk visoke rezolucije postaje sve popularniji, jer se većim brojem bita i većom frekvencijom uzorkovanja približavamo analognom zvuku koji je ipak prirodniji i ugodniji. Svi naši sistemi, od portabl plejera, do aktuelnih multiroom sistema, podržavaju Hi‑Res audio. Ovi fajlovi mogu da budu zaista ogromni, ali i Internet je sve brži. Ipak mislim da fizički mediji neće izumreti. Kad čujete izuzetnu interpretaciju u odličnoj produkciji, onda to nekako da želite da imate, opipljivo i na dohvat ruke.
Da li više volite muziku snimljenu uživo ili visoku produkciju? Da li uopšte možemo da kupimo zvučni sistem koji će obe ove vrste zvuka reprodukovati kako treba i još to pomiriti sa zahtevima kućnog bioskopa i gledanja filmova?
Svaka produkcija ima svoje finese. Lično se ne bavim snimanjem zvuka, ali se mnogo družim sa Sony inženjerima koji se bave snimanjem i obradom za našu veliku produkciju. Volim žive nastupe, jer je sjajno zabeležiti trenutak izuzetne interpretacije. Još je lepše biti tamo, ali to ne možemo uvek, pa beleženje takvih nastupa može da bude težak zadatak. Interesantno je da većina inženjera snima žive nastupe minimalnim setom mikrofona – vrlo često se koristi samo jedan (binauralni) mikrofon. Poenta je da dobroj interpretaciji ne treba ništa dodavati – svaki dodatak je, zapravo, oduzimanje interpretacije. Pravi zvuk je kad zažmurite i možete da osetite konture instrumenta koji neko svira i izvlači sve te predivne zvuke. Kako se snima tako treba i da se sluša, na minimalnom setu tehnike.
S druge strane je visoko producirani zvuk i filmski zvuk, koji zahtevaju pažljivo pozicioniranje za što bolji doživljaj. Čak su i 5.1 sistemi na zalasku, pa su svi naši ovogodišnji AV risiveri i sistemi zvučnika 7.1 ili čak 9.1. Zapravo ne možemo da kupimo idealan sistem, jer ništa nije idealno. Ali možemo da isključimo ono što nam trenutno nije potrebno i uključimo ono što nam treba za puniji doživljaj. Ali pre svega moramo da slušamo…
Voja Gašić
(Objavljeno u Časopisu PC#223)
