Komentar: Kupovina i prodaja kompanija posle koronavirusa

Nepisano pravilo svih kriza je da se investiciona aktivnost (makar na kratko) zaustavlja, a jedna od prvih “žrtava” kriza su postupci kupovine i prodaje kompanija to jest M&A transakcije. Razlozi za to su brojni, a ključni razlog je to što kada kupac kupuje kompaniju on ne kupuje njenu blistavu prošlost već pretpostavljenu svetlu budućnost, a trenutno postoji prilična neizvesnost kakva će biti budućnost pojedinih kompanija.

Ova kriza je donela još jedan proceduralni razlog za odlaganje M&A transakcija – primera radi, Evropska komisija je polovinom marta 2020. apelovala na učesnike u transakcijama da odlože prijave koncentracija (to jest prijave da dolazi do kupovine ili spajanja kompanija) do daljnjeg a i nadležni organi u regionu su ili obustavili rad ili rade smanjenim intenzitetom.

Dakle, iako je izvesno da će biti krajnje retko (ako se uopšte i dogodi) da se neka M&A transakcija okonča u periodu vanrednog stanja, izvesno je da status quo neće trajati doveka. S tim u vezi, uočljiva je tendencija da transakcije koje su ranije započete nisu potpuno obustavljene. Pojedine faze M&A transakcija (na primer due diligence, pregovori oko transakcione dokumentacije, i tako dalje) koje prethode potpisivanju obavezujućih dokumenata (signing) i okončanju transakcije (closing) su, uglavnom, nesmetano u toku, te se svi učesnici potajno nadaju da svetla budućnost ciljnog društva (target-a) neće biti dovedena u pitanje. Sigurno je da će se neke transakcije uspešno okončati, ali je neminovno da će ova situacija određene transakcije odložiti, a neke transakcije se jednostavno neće dogoditi to jest neće doći do closing-a.

Prodaja kompanija tabu tema

Treba biti iskren pa priznati da je na ovim prostorima prodaja kompanija za veliki broj preduzetnika i pre korone bila tabu tema, što je verovatno uslovljeno i onom čuvenom rečenicom “da im dobro ide, ne bi se prodavali”. Ta naopaka predrasuda, da je prodaja kompanije poraz, je mnoge preduzetnike dovela u situaciju da nisu prodali kompanije kad je bilo vreme, ali da su iste kompanije nestajale, najčešće kroz bolne postupke stečaja. Isto tako i neorganski rast i kupovina kompanija od strane domaćih preduzetnika nije bila česta pojava ili makar ne dovoljno česta da bi mogla da se podvede pod standardni obrazac ponašanja. Taj konzervativni pristup rastu je dovodio do toga da su mnoge kompanije pokušavale samostalno da osvoje neki proizvod, uslugu ili tržište upuštajući se u tržišnu utakmicu koja je često bila uzaludna, umesto da su resurse usmerili na preuzimanje to jest kupovinu nekog učesnika na relevantnom tržištu koji već ima dokazani poslovni model. S obzirom da se glasno šapuće da “posle korone ništa neće biti isto”, ni ovi (najčešće pogrešni) obrasci ponašanja preduzetnika na ovim prostorima ne bi trebalo da ostanu isti, a odgovornost za promene ne snose samo preduzetnici, već i celokupan poslovni ekosistem čiji su preduzetnici samo jedan, ali istovremeno verovatno najbitniji deo.

Još jedna karakteristika velikog broja sektora na ovim prostorima je nedovoljna konsolidacija, to jest veliki broj malih učesnika na tržištu pogotovo na ex YU prostoru, gde se ekonomije uglavnom posmatraju zatvoreno umesto da se posmatraju kao jedan prostor od preko 20 miliona ljudi. To ima svojih prednosti (na primer manjak rizika od monopola) ali i svojih značajnih mana (na primer nedovoljna pojedinačna snaga kompanija da bi bile konkurentne na inostranim tržištima). Rezultat nedovoljne konsolidacije je i da mnoge kompanije koje su dobro poslovale pre korone nisu bile zanimljive potencijalnim investitorima jer nisu imalo dovoljan volume to jest veličinu.

Iako ne postoje zvanični podaci, iskustveno i istorijski posmatrano bi moglo da se zaključi da je najveći broj privatnih transakcija u regionu bio u rangu do 10 miliona evra. Ta činjenica je uslovila da je nedovoljan broj takozvanih finansijskih investitora (pre svega, private equity fondova) imao investicije u regionu. Naime, svaki investitor ima određene fiksne troškove i na transakciji od jednog miliona i na transakciji od 50 miliona evra, a suvišna je matematika koliko kasniji rast od, npr. 20% kompanije koja je predmet kupovine, može da kreira vrednost na jednoj ili drugoj transakciji. To, naravno, ne znači da takvih investitora nije bilo i da ih nema, ali ne u meri u kojoj bi to moglo ili trebalo da bude slučaj.

Najveće prepreke transakcionim aktivnostima

Na kraju, ali i ne kao najmanje bitno, jedna od prepreka transakcionim aktivnostima u regionu je uvek bila i nedovoljna transparentnost u poslovanju, nizak nivo organizacione uređenosti te velika zavisnost kompanije od jednog čoveka, najčešće osnivača. Ta zarobljenost kompanija u fazi “više od preduzetničke radnje, a manje od profesionalizovane kompanije” je za mnoge preduzetnike nesavladiva prepreka, kao i činjenica da se neki proizvodi i usluge bespotrebno održavaju u životu iako, kada bi se realno sagledala situacija, samo prave gubitke i parazitiraju na zdravom delu poslovanja.

Dakle, uprošćeno možemo da zaključimo da su najveće prepreke transakcionim aktivnostima i pre korone bili:

• nedovoljna otvorenost preduzetnika ka transakcijama, kao vidu bilo unovčavanja stvorene vrednosti (prodaja) ili neorganskog rasta poslovanja (kupovina)
• rascepkanost tržišta i nedovoljna konsolidacija na ex YU prostoru
• netransparentnost u poslovanju i nespremnost za radikalne organizacione promene

Može da zvuči kao apsurdno (kao što i jeste), ali moguće je da korona bude “lek” za listirane prepreke. Pišem ovo, a nadam se da ne zvučim kao da govorim da je “korona naša šansa” jer nije, ali je možda prilika da, delujući kao šok terapija, na srednji rok kreira određene obrasce ponašanja koji će imati pozitivne efekte. Šta bi mogli da budu lekovi?

• edukacija i emancipacija preduzetnika i podizanje svesti da prodati kompaniju nije sramota, a i da rast kroz akvizicije može da bude i jeftiniji i brži put do cilja
• gledanje na tržište šire od granica svoje zemlje. Tu možemo da prizovemo u pomoć i velikog Ivu Andrića, koji je na jednom mestu rekao: “Za mene je jezik zvučna domovina.” Iako se neki lingvisti verovatno neće složiti, svi na ex YU prostoru pričamo dovoljno sličnim jezikom da se dobro razumemo, pa sve iako to možda nije nekima od nas “zvučna domovina” preduzetnici imaju preko 20 miliona argumenata da razmišljaju da jeste
• rešavanje organizacionih manjkavosti i “utezanje” kompanija tj. profesionalizacija (razdvajanje vlasništva nad kompanijom od upravljanja kompanijom)

Pravi post-korona efekti na M&A transakcije vidljivi početkom 2021. godine

Bilo bi pretenciozno u ovoj fazi iznositi definitivne zaključke kako će M&A tržište izgledati posle korone, između ostalog i jer ne postoji jedno rešenje koje će biti linearno primenjivo na sve kompanije. Procena je da će pravi post-korona efekti na M&A transakcije biti vidljivi početkom 2021. godine te da je, najmanje do tada, za očekivati da investitori budu konzervativniji pogotovo u sektorima koji su direktno pogođeni korona virusom. Takođe, realno je za očekivati da će se raditi i određene korekcije u procenama vrednosti kompanija, pa je po M&A krugovima već počela da se širi kisela šala (mada ima izvora koji tvrde da to i nije šala) da definicija EBITDA (kao jedan od najčešćih parametara za utvrđivanje kupoprodajne cene) treba da bude oplemenjena sa jednim “C” (kao corona) na kraju definicije.

Ono što, takođe, treba imati u vidu je da globalne kompanije i fondove uglavnom vode profesionalni menadžeri koji, za razliku od naših preduzetnika, ne moraju na dnevnoj bazi da se bave svim i svačim, od nabavke do prodaje, pa zato imaju više vremena da čitaju npr. Warren Buffett-a. Čitajući Warren Buffett-a sigurno su zapamtili i mnoge mudre poruke koje je nesebično delio i samo čekaju pravi trenutak da neke od tih poruka primene i u praksi. Jedna od tih poruka, u slobodnom prevodu glasi: “Budite u strahu kada su drugi pohlepni i pohlepni kada su drugi u strahu”.

Stoga, poruka preduzetnicima je da ne budu u strahu da ne bi postali laka lovina pohlepnih, koji će rado koristiti ovu situaciju da ih preuzmu “za tepsiju ribe”, te da činjenica da svet prolazi kroz ovu krizu ne mora nužno da znači da njihove kompanije vrede manje. Istovremeno, ne boraviti u strahu ne znači i ponašati se kao da se ništa nije dogodilo. Nedavno sam imao duži razgovor sa jednim prijateljem, uspešnim preduzetnikom iz regiona, koji je verovatno pritisnut ovom situacijom, pa i opravdanim strahom, glasno razmišljao o prodaji kompanije. Negde u podsvesti sam imao gornji citat i prijateljski sam mu savetovao da do kraja 2020. godine 100% svojih kapaciteta usmeri na održavanje postojećeg poslovanja, klijenata i zaposlenih. Kompanije se nisu pravile preko noći pa se ni ne prodaju na prečac, to je dug i zahtevan proces i da bi bio uspešan moraju da se ispune određeni preduslovi, koji u ovom konkretnom trenutku uglavnom ne postoje. Ukoliko preduslovi ne postoje, vreme i energija u pokušajima prodaje će biti potrošeni uzalud.

“Četiri stvari se ne mogu vratiti: izgovorena reč, odapeta strela, protekli život i propuštena prilika.” Ono što ne bih voleo da se dogodi je da naši preduzetnici u budućem periodu propuste prilike (bilo da prethodno unaprede svoje kompanije ili da prodaju ili kupe kompanije) jer će to biti neuporedivo veća šteta od, u ovom tekstu, nepovratno izgovorenih (tj. napisanih) reči.

Autor: Milovan Zvijer, advokat

Izvor: Asee.biz