PC Press: Kako izabrati fotoaparat III
Nastavljamo analizu osobina savremenih digitalnih fotoaparata – da vidimo šta treba znati o kvalitetima LCD displeja, memoriji i memorijskim karticama
Nekada alternativni vid kadriranja namenjen pre svega pregledu snimljenih fotografija, LCD displej je tokom godina konstantno rastao i dobijao na rezoluciji, postavši, kada su kompaktni aparati u pitanju, glavni vid kadriranja. Na aparatima ultra kompaktnih dimenzija optičko tražilo uglavnom je nestalo, jer pored sve većih LCD displeja na poleđini aparata jednostavno više nema mesta za njega. Canon je najuporniji u nastojanjima da svojim kupcima obezbedi optičko tražilo kad god je to fizički moguće, a jedina klasa aparata koja po pravilu ima sekundarno tražilo (s tim što se i u njemu zapravo nalazi minijaturni LCD displej umesto klasičnog optičkog tražila) jesu oni u ultrazum klasi, kod kojih zbog većeg gabarita to nije problem. Prisustvo ovog tražila je korisno, jer vam omogućava daleko bolju vidljivost detalja u uslovima jakog sunca.
Osim dimenzija i rezolucije, LCD displej ponekad ima još jednu korisnu osobinu, a to je mogućnost njegovog rotiranja, da biste mogli da kadrirate iz različitih uglova (kada u našoj tabeli uz podatak o dimenzijama displeja stoji i „pokretni“ ili „rotirajući“). Iako je nesumnjivo korisna (recimo kada treba kadrirati makro detalje u travi, slikati preko gomile ljudi, i slično), većina proizvođača ovu mogućnost u poslednje vreme napušta, ne samo zbog većih proizvodnih troškova, nego i zbog mehaničke osetljivosti ovakvih rešenja i čestih kvarova do kojih može da dovede stalno rotiranje. Ako vam je to prešlo u naviku pri fotografisanju, bilo bi korisno da se od toga odviknete – između ostalog i zato što vam se sužava izbor modela koji ovu mogućnost nude. Čak i Canon, koji je bio uporniji od svih u proizvodnji modela sa rotirajućim displejem, u poslednje vreme je ponudu takvih aparata sveo na samo par novih ultrazum modela (SX10 IS, SX1 IS).
Što se dimenzija displeja tiče, 2,5 inča (2,5“) je danas standard ispod koga niko ne ide, a sve su ređi proizvođači čiji displeji imaju manju rezoluciju od 230.000 tačaka (Canon je dugo insistirao da niskobudžetnim modelima ne treba više od 115.000 tačaka, što je i danas slučaj sa nekoliko njegovih najjeftinijih aparata). Dijagonale displeja od 2,7“‑3“ uopšte više nisu retkost, a napokon je, nakon prodora koji su prvo učinjeni kod DSLR aparata (što je i logično, s obzirom na cenu), počelo i udvostručavanje rezolucije kod najskupljih kompaktnih modela (za sada prednjače Canon G10 i Panasonic LX3 sa po 460.000 tačaka). Kada je o DSLR klasi reč, dijagonala displeja od 3“ je već neko vreme dominantna, a rezolucija od gotovo neverovatnih 920.000 tačaka počela je da silazi sa profesionalnih na poluprofesionalne modele (Canon 50D, Nikon D90). Ako se pitate šta će DSLR aparatima takvi displeji kada se oni na njima uglavnom ne koriste za kadriranje, reći ćemo vam samo da oni nude potpuno novi kvalitet u pregledu snimljenih fotografija – kada se radi o evaluaciji detalja na fotografijama (šum, zrno, oštrina, prelivi boja), gotovo da se osećate kao da pred sobom imate PC monitor.
Najnoviji hit su displeji osetljivi na dodir, gde se kompletan upravljački interfejs prebacuje na njih. Za sada se pojavljuju isključivo na ultra tankim, stilizovanim aparatima, dijagonala su 3“‑3,5“, po pravilu visoke rezolucije, a njihovi glavni promoteri su Sony (pre svih, sa čitavom paletom ovakvih modela u T seriji), Samsung i Nikon. Ako budu imali većeg uspeha na tržištu, verovatno će ih prihvatiti i mnogi drugi proizvođači, a mi smo za sada ipak pomalo rezervisani prema ovom rešenju – koliko god redovno vežbali, nekako ne uspevamo da postignemo istu lakoću i preciznost upravljanja aparatom kao sa starim, dobrim mehaničkim komandama.
Koliko, najzad, zaista znači veliki displej? Ukoliko želite da aparat maksimalno odgovori vašim kreativnim potencijalima, više će vam značiti kvalitetno optičko tražilo, bilo ono na DSLR aparatima, ili sekundarni LCD displej kod ultrazum aparata. Klasično optičko tražilo kod kompaktnih aparata nije od veće koristi, jer često ne pokriva čitavu površinu vidnog polja, izgleda kao minijaturni tunel kroz koji virite, objektiv ume da smeta da sagledate kadar korektno, a povrh svega ne daje vam ni uvid u osnovne radne parametre.
Memorija i kartice
Nekada je bilo uobičajeno da digitalni fotoaparati ne poseduju internu memoriju, već se isporučuju sa memorijskom karticom simboličnog kapaciteta, dovoljnog tek za desetak snimaka. Većina proizvođača je poslednjih godina ovu pomalo apsurdnu praksu zamenila ugradnjom slične količine interne memorije u aparate uz izostavljanje memorijske kartice iz osnovnog paketa, jedino je Canon ostao dosledan filozofiji da se u aparate neće ugrađivati memorija, već će se uz njih isporučivati kartice tako malog kapaciteta kakve se odavno ne mogu naći u slobodnoj prodaji. Ni jedno ni drugo vam ne znači, jer ste svakako upućeni na naknadnu nabavku memorijske kartice koja može da smesti iole veću količinu podataka. A u svetlu te činjenice nije svejedno koji tip memorijske kartice fotoaparat koristi.
SD (Secure Digital) je dominantan standard, koji je danas prihvatila velika većina proizvođača fotoaparata. SD kartice se mogu naći u velikim kapacitetima, performansama zadovoljavaju čak i DSLR aparate pri snimanju RAW zapisa, a cene su im povoljne.
Sony je svojevremeno promovisao svoj Memory Stick standard (koji postoji u raznim oblicima, Memory Stick Duo, Pro, micro) koji i do danas koriste isključivo Sony aparati i čija je najnepovoljnija osobina znatno viša cena u odnosu na SD kartice sličnog kapaciteta. Dakle, Sony aparati su u startu nepovoljnija kupovina zbog tvrdoglavog insistiranja firme na „svom“ memorijskom standardu.
Olympus i Fujifilm su zajedničkim snagama razvili sopstveni standard zvani xD, u nameri da ga nametnu u vreme kada se SD tek pojavio, SmartMedia ubrzano odumirao, a CF se sve češće ispostavljao preglomazan za sve minijaturnije aparate. Pateći od istog problema kao i Sony‑eve MS kartice, xD, odnosno njegovi promoteri, u poslednjih par godina su morali da priznaju poraz, svaka firma na svoj način. U Fujifilm‑u su odlučili da memorijske slotove za xD kartice učine kompatibilnim i sa SD karticama (na taj način se u potpunosti priklonivši opšteprihvaćenom standardu), dok je Olympus u toj odluci malo kasnio, a svojim kupcima je alternativu ponudio u vidu adaptera koji primaju miniSD kartice i ubadaju se u xD slot. Dileme nema, SD je zavladao tržištem memorijskih medija, ušavši čak i DSLR svet.
Ostale su još CF (Compact Flash) kartice, taj najstariji i najgabaritniji medij, koji se održao kao primarni za DSLR modele. CF kartice su i danas najbrže i nude nam najjeftiniji megabajt i najveće kapacitete, a razlog zašto su izašle iz upotrebe kod kompaktnih aparata jeste činjenica da je njihov veliki slot bilo sve teže uklopiti u sve manje aparate. Iako i u DSLR svetu sve više ustupaju mesto aparatima sa SD ležištima, CF kartice se još uvek mogu naći kod aktuelnih modela. Dok se Nikon potpuno preorijentisao na SD, Canon je u tome još uvek pomalo neodlučan, a činjenicu da Sony kod svojih DSLR aparata koristi CF umesto svog MS standarda možemo samo da pozdravimo kao glas razuma. Doduše, neki modeli paralelno sa CF ležištem poseduju i MS slot, čisto kao „egzotičnu“ mogućnost.
Najnoviji trend kada je memorija za fotoaparate u pitanju, koga se prvo dosetio Samsung, a Sony ga je zdušno prihvatio u svojim novim touch screen modelima, jeste ugradnja dovoljne količine interne memorije, tako da je memorijska kartica samo mogućnost koja vam verovatno neće trebati. Sony T700, na primer, ima čitavih 4 GB memorije u aparatu, što je dovoljno za oko 1.000 fotografija najvišeg kvaliteta ili nekoliko sati video zapisa. Uz takve aparate možda nam foto- albumi neće trebati? Ostaje tek da vidimo da li će ova koncepcija biti masovnije prihvaćena…
Pročitajte i prethodne nastavke serijala:
PC Press – Kako izabrati fotoaparat I
PC Press – Kako izabrati fotoaparat II