Sa Vojom Žanetićem na I(aj) T(i) – “Ja sam digitalno polupismen ili polunepismen”

Kada svet posmatrate iz drugačije perspektive i svakodnevicu želite da obojite smehom, bacite oko na kolumnu o zidu  srpskog kopirajtera i satiričara Voje Žanetića. Nemojte zanemariti ni njegove visprene dosetke iz emisije PLjiŽ, koja je prema njegovim rečima prirodan nastavak i naslednik Indexovog radio pozorišta. Njegovi tvitovi nasmejaće vas do suza, a ukoliko vam je potrebna reklama, kliktaće vas i znani i neznani. Za pcpress.rs iznosi svoje viđenje digitalne stvarnosti od koje bi najradije da pobegne. 

Jutro započinješ digitalnom ili analognom stvarnošću?

Na moju veliku žalost, kako ustanem, tako sedam za kompjuter. Pritom, to nije više onaj kompjuter od ranije, pa smo sami, digitalni on i analogni ja. On je sad terminal Mreže, koja od ranog  jutra viče DAJ, mejlovima, porukama, pozivima. Digitalno-analogno, to više nije ni suprotnost. Sada se Mrežno suprotstavlja Individualnom. Ja se još borim sa ove svoje individualne strane. Ali vidim da neću još dugo.

Gledamo te u emisiji „PLjiŽ“, gde sa Mićkom Ljubičićem i Dražom Petrovićem komentarišeš aktuelna dešavanja u zemlji. Da li su ljudi u Srbiji naklonjeniji smehu ili podsmehu?

Ja sam uvek naklonjeniji smehu. Za ljude stvarno ne znam. Ako je kvalitetno, i jedno i drugo, ako nije zlonamerno, i jedno i drugo – a sa naglaskom na zlo – onda teško da mogu da se odluče i izaberu samo jedno. Kad se ravnoteža poremeti, đavo bi ga znao ko šta više voli. Možda ne želim ni da znam.

Sećamo se Indexovog radio pozorišta. Kako bi izgledala današnja digitalna verzija?

Meni se veoma subjektivno čini kao da je sadašnji PLJiŽ neka vrsta odloženog, ali nekako prirodnog nastavka i naslednika Indeksovog radio pozorišta u ovim vremenima i medijima. Ja bih lično voleo da je moglo da ono što je nekad bila radio emisija bude preneto na nekakav video. Crtani film bi možda bio najbolja opcija. Da ona slika koju zamišljaš slušajući radio postane ono što je neko zamislivši kreirao, a bez ovih realnih fizičkih vizuelnih ograničenja. No, to nije moglo.

U jednoj od svojih kolumni kažeš: „Svi nešto bulje u mobilne telefone, očekuju poruku svog života, post svog života, vest svog života, sastanak svog života, posao svog života. I ako to propuste, život nema smisla.” Da li nam se u digitalnom svetu život sveo na iščekivanje Godoa?

Meni više liči na lutriju. I to onu iz jeftinog kazina, kad u polumraku lupaš po nemilosrdnom poker aparatu koji nikako da ti nešto isplati. A i inače, elektronski svet mi liči na kockarnicu ili šoping mol: isto svetlo u svako doba dana, pa izgubiš ideju o tome koliko si života i novca izgubio. Tu samo vešti igrači dobijaju ili napuštaju pre no što počnu da gube.

Koju drušvenu mrežu koristiš za razmenu dnevnog humora?

U poslednje vreme naizmenično lutam po Tviteru i Fejsbuku. Sa promenljivom srećom. A sa još promenljivijim ulovom humora. I sa najpromenljivijim živcima. Rekoh, malo me nervira ideja Mreže i moje uloge u njoj.

Dobitnik si prestižnih nagrada iz oblasti marketinga. Baviš se i kopirajtingom, koje poslednjih godina postaje traženo zanimanje u Srbiji. Koja je tajna uspešnog pisanja na mreži?

Ima ih tri. Piši tako da te kliknu. Potom, piši dobro, da te kliknu i oni koji znaju šta čitaju. I na kraju, prethodno dvoje nije nužno da mora – ili može – istovremeno.

Kako bi ocenio svoju digitalnu pismenost, a kako stoje građani Srbije po tom pitanju?

Ja sam digitalni samouk, što bi značilo da sam polupismen ili polunepismen, zavisi kako gledamo na to. Ali realno ni ne znam šta bi digitalna pismenost mogla da znači. Ako nemaš mozga, nemaš ga ni u elektronskom obliku. Što bi mogla biti prva, a možda i jedina lekcija u digitalnom opismenjavanju. Koristi mozak.

Koristiš li pametni sat ili ostaješ veran tradiciji?

Sve više volim ideju sata na navijanje. Tu ja njemu kažem šta on treba da radi, a ne on meni.