Utisak godine: Skupo, al’ OLED

U ovogodišnje lične dogodovštine neizostavan jeste kompletan prelazak na OLED ekrane. Što mukom, što s obiljem zadovoljstva… Na sve strane nekompetentni ljudi daju svoje utiske i proglašavaju ih naročito važnim, zašto im se ne bih pridružio?

Godina koju smo ostavili za nama počela je crkavanjem kućnog televizora. Lepih 10 godina stari Sony 48-inčni Full HD TV je ispustio dušu, i to u najgorem mogućem trenutku – prvih dana godine. Em se ništa nije moglo gledati, em radnje ne rade, em je nestašica robe jer se sve što vredi već rasprodalo, a čekaju se novi modeli, pa se do tada dostupno više i ne nabavlja. Eh, zemljo Inđijo…

Vrhunski doživljaj

Posle višenedeljnih peripetija, izbor je pao na OLED televizor – konkretno, LG OLED 55 C23 model. Nije model A serije, koji je najpristupačniji, nije ni B serija koja je nekakva prihvatljiva sredina, već C, koji je istovremeno najdostupniji EVO panel s nešto boljim kontrastom i osvetljenjem. No, sve to na stranu, ništa nije moglo da me pripremi na vrhunski užitak koji je novi televizor doneo. Ima tu nešto i do opcija pristupačnosti, ima i do protoka vremena koje je donelo da sve radi bolje, brže, kvalitetnije, pa tako nema peripetija sa kodecima, sve se može puštati s USB porta itd. Primera radi, dobrih dvadesetak godina ispod televizora imam neki PC računar koji bilo koji televizor očas posla „opameti”. Za time nema više potrebe. No, glavni utisak je nešto drugo – kvalitet slike je prosto neopisiv.

O OLED-u smo puno pisali, i sam sam se susretao s tom tehnologijom u više navrata, ali jedno je susresti se, a sasvim drugo koristiti je iz dana u dan. I prilično je impresivno iskustvo gledati u (relativno) veliki 55-inčni ekran, spram 14-inčnog laptopa ili 6,8-inčnog telefona. Fantastične boje, izuzetan prikaz crne boje, izvanredna slika i uopšte bilo šta u pokretu… Boje izvanredne, dubina crne potpuna (budući da OLED nema nikakve lampe iza, već prosto gasi piksele, pa je crna zaista crna), uopšte doživljaj kakav bi trebalo da bude. Fantastičan prikaz prati izvanredan i vrlo glasan zvuk, koji osvaja već na prvu loptu u tom pogledu relativno nezahtevnog korisnika poput mene, a tu je uvek opcija povezivanja Bluetooth slušalica ili bubica za potpuno uranjanje u sadržaje visoke definicije.

Dobrih 20 godina ispod televizora držim neki PC koji bilo koji TV očas posla „opameti“. Za time više nije bilo potrebe. A kvalitet slike je neopisiv

Mogu misliti kako bi na ovakvom televizoru izgledale moderne igre, budući da bi mu Playstation 5 pristajao poput džambo izdanja WC papira klozetskoj šolji, ali na sreću ili nesreću, nema klinčadije koja bi bacala u dodatni trošak i od tate iziskivala da im se kupi ovo ili ono. Uostalom, poimanje zabave nesuđenog tate je oduvek pre uključivalo providne momke sa planete Aiur, i tvrdo srce koje za razliku od egzekutora Tasadara nikada nije pošteđivalo Terane od pročišćavajućeg plamena. Što me na jedan čudan, ali razumljiv način, dovodi do naredne OLED kupovine obavljene tokom uboge 2023. godine…

OLED bez premca za svaki dan

Za razliku od televizora, gde je kupovina relativno bezbedna i gde nema razloga da se očekuje neki izraženi burn-in efekat, pošast prvih generacija OLED ekrana, na računarima je situacija malo zamršenija. Postoji more statičkih elemenata koji će biti non-stop prikazivani, poput Windows taskbara, i uopšte gomile elemenata koje svako od nas drži na desktop-u i koji se postojano prikazuju tokom većeg dela dana, pa je problem sa „urezivanjem slike” potencijalno još izraženiji. Stoga je uvek postojala bojazan kako će to raditi u praksi, ima li uopšte smisla ići na OLED kada je desktop monitor u pitanju i tako dalje.

I bi LG UltraGear OLED 27GR95QE-B. Ne šalimo se, stvarno bi LG UltraGear OLED 27GR95QE-B koji smo po povratku s godišnjih odmora dobili na test. Perfektan prikaz, odziv čak 240 Hz, sve superglatko radi, bilo kakva dinamička slika je podjednako fantastično iskustvo kao na televizoru. Tu i tamo postoji pokoja stavka koja u teoriji odvraća – pošto je reč o W-OLED panelu, prikaz teksta može biti bolji (ali daleko od toga da ne može da se radi), a takođe je pitanje cene, jer je reč o novoj tehnologiji koja svakako ne može biti naročito pristupačna.

Cena je, naravno, neizostavan faktor. Tu je pak pomenuti LG ispao više nego fer. Tako njegov monitor možete pronaći po ceni od 800-850 evra, što jeste dosta, ali nije nezamislivo. K vragu, prethodni monitor sam platio više od toga, mislio sam dok sam veselo poručivao svoj primerak. To je otprilike cena koja se oduvek plaćala za odličan monitor koji odskače iz standarda, naročito sada kada imamo priliku da uživamo u OLED-u. I moramo reći da se LG na domaćem tržištu poneo daleko bolje od konkurencije, čiji slični modeli uglavnom koštaju više od 1200 evra, dok se u inostranstvu kidaju međusobno u istovetnom cenovnom rangu sa pedesetak dolara razlike.

Jedan pogled na OLED monitor odagnava sve brige oko burn-in-a. Ne toliko zbog ubeđenja da se neće desiti, već zbog toga što će prvi pogled na spektar boja i u najzabrinutijem korisniku da izazove reakciju: „Ma neka sav sagori, kupiću opet”. Uostalom, taman će i cene da padaju u narednim godinama, ali ako ste u stanju, ovakva kupovina ima sve naše preporuke. Ne samo da će igre izgledati bolje nego ikada, ne samo da ćete dobiti mogućnost da potpuno prirodno pokrećete HDR sadržaj (gde Windows voli da tu i tamo napravi problemčić i vidi se da podrška nije još uvek dovedena na željeni nivo), ne samo da ćete uživati u ogromnom odzivu, već pre svega nećete više nikada zamarati oči na isti način. Tome doprinose drastično manja emisija plave svetlosti, zatim osvetljenje, koje jeste teoretski niže, ali i treba da bude niže jer OLED ekranu nije potrebno po 400-500 nita da bi boje pravilno prikazivao, a s tim u vezi je činjenica da konačno nećete imati usijanu lampu iza ekrana koja pršti direktno po vašim očima. Ne samo da je neuporedivo bolje već je i neuporedivo prijatnije gledati u monitor, i to vam kaže neko ko profesionalno sedi već decenijama pred raznim monitorima. Bez obzira na sitnice i poneku trzavicu, OLED je ono na šta treba ići. I tako, mic po mic, ja se u potpunosti OLEDio ove godine, tj. prešao na OLED ekrane od televizora, preko računara, tableta, sve do telefona. Ne planiram da se vraćam ikada više na bilo šta drugo.

Divljanje u stranoj valuti

Nažalost, trud kompanije LG da ponudi domaćem tržištu podnošljivo pristupačan OLED monitor ostaje svetao primer u beskrajnom moru rđavosti koje se zove domaća maloprodaja. Cene su neverovatne, i apsolutno odbijam bilo kakvu naznaku da je inflacija kriva za to. Uostalom, istorijski posmatrano, dokazano je da 80 odsto inflatornih tokova potiče od inflatornih očekivanja, što je samo fin izraz za „dižu cene jer im se može”. U domaćem slučaju, to je zaista prevršilo svaku meru.

Istini za volju, ne može se očekivati bolje od tržišta koje ne živi od prodaje, već od podrške prodaji. Gde je cilj otvoriti što više prodavnica i tržnih centara kako bi se izmuzla kinta od nekog naivnog stranog lanca kome je to trominutni pazar u velikom prodajnom centru na Zapadu. Da njegova polica bude na ulazu, da radnici nose majice s njegovim logotipom, da se muze par godina, pa onda kuku majko, šta se dešava. U takvim okolnostima cilj nije prodaja, cilj je imati što više brendova u ponudi i uzimati pare za podršku prodaji što većeg broja njih. Zato u asortimanima domaćih prodavnica bez ikakve potrebe viđate desetine brendova koji pokrivaju isti tržišni segment, pri čemu isti dobro pokrivaju i najveći brendovi. Naizgled bez logike, ali samo dok ne zavirite u prirodu poslovanja. Možda tako mora u Srbiji, ali postoje određene posledice.

Niti imamo jasne akcije, niti imamo popuste, jer niko tu ne plaća ono što naruči, pa samim tim nema ni potrebe da se nakon prodatih 900 komada nečega po sniženoj ceni proda i poslednjih 100 komada. Dolazi do nagomilavanja uređaja, a kada stigne nova generacija, ona svakako mora da cenom ide iznad prethodne, ionako skuplje generacije. Tako tri generacije uređaja koji na Zapadu košta, primera radi, konstantnih 200 evra, u Srbiji košta 300 evra prve, pa sledeća generacija 370 evra druge, pa treća generacija 440 evra treće godine. Pa se onda čudimo što ljudi neće da kupuju i otkud to da sada recenzija ne može previše da zainteresuje kupce i podstakne prodaju. Sve to običnog čoveka uvlači u 40K beskonačnu petlju, i stoga je možda bolje da stanemo ovde s time. Do narednog čitanja, uz poslednje pojašnjenje…

40K beskonačna petlja:

What is your duty? To serve the Emperor’s will.

What is the Emperor’s will? That we fight, kill and die.

What is death? Death is our duty.