Uvodnik: Distribucija softvera putem pretplate
Distribucija softvera po principu pretplate, osim očitih prednosti i mana, ima i neočekivane karakteristike koje tek s vremenom primetite. Jedna od njih je da gubimo kontrolu nad ažuriranjem softvera. Ranije smo na novu verziju prelazili kada nam je zgodno, obično u pauzama između poslova, a sada se to dešava automatski, što pruža Marfiju priliku da nas iznenadi na razne načine. Više ne znamo šta će nas sačekati kada sledeći put uključimo PC.
Dopustite da citiram početak uvodnika iz decembra 2006: „Višegodišnje iskustvo kaže da novi softver ne treba instalirati usred nekog važnog posla (u mom slučaju završetka ‘binarno okruglog’ PC #128), ali teško je odoleti iskušenju“. Tada sam, ne odolevši iskušenju, instalirao Office 2007, a danas bih iskušenju vrlo lako odoleo, ali me niko nije ništa ni pitao – samo sam ugledao nove, blede ribbon‑e i drugačije ikone. Čuvao sam se od njih više meseci, koristeći u zdravlju i veselju Office 2016, a onda sam se, da bih isprobao neke napredne servise sa clipboard‑om, naivno ulogovao u Office navodeći LiveID na kome imam Office 365 pretplatu. Bilo je to sasvim dovoljno – moj stari Office je prebrisan i instalirana je nova verzija a da to nisam ni primetio… dok nije bilo kasno.
Ne bih da gunđam – novi Office donosi nekoliko lepih stvari, recimo potpuno reorganizovane komentare u dokumentima, gde sada može da se vodi čitav mali chat kada se grupno radi na projektu. A stigla je i po neka „nagazna mina“. Recimo, do skora smo tekst u dokumentima obeležavali kao Serbian (Cyrillic, Serbia and Montenegro (Former)), jer je to bio jedini način da, uz izbor pravog fonta i aktiviranje parametra Use Contextual Aternates, dobijemo srpska (a ne ruska) ćirilična italik slova u štampi. Sada izbor tog „mrtvog jezika“ aktivira neki čudan program za kontrolu pravopisa koji koristi ijekavski i nudi čudne reči. Za normalnu kontrolu spelovanja treba izabrati jezik Serbian (Latin, Serbia) ili Serbian (Cyrillic, Serbia), a tada nema dobrog ćiriličnog kurziva. Svaki takav problem vas odvoji od posla kojim se bavite, natera vas da tražite rešenja po Internetu i probate razne varijante, pa dok rešite problem, zaboravite posao od koga zapravo živite. A ako ne uspete da ga rešite, ne možete da nastavite posao…
Prelazak na pretplatu i automatsko ažuriranje softvera je, reklo bi se, nepovratan i nema nam druge nego da se prilagodimo životu u novom, još neizvesnijem svetu u kome je naša kontrola nad sopstvenim računarom sve manja. Ponekad smo time zadovoljni, jer smo pošteđeni starih verzija neotpornih na razne viruse i druge napasti, a do softvera dolazimo jeftinije, uz lakšu kontrolu troškova. U drugim prilikama se pitamo zašto ćemo za softver plaćati iz godine u godinu, kada nam i neka stara verzija, recimo, Adobe Photoshop‑a sasvim dobro završava posao, pošto ne umemo da koristimo ni 10% njenih mogućnosti.
Kad i Windows pređe na sistem pretplate, više nećemo moći da kupimo računar i onda ga koristimo, već ćemo svakog meseca plaćati razne pretplate na softver, a verovatno će se vremenom neko setiti i pretplata na hardver. Stare verzije softvera koje se plaćaju jednokratno će u početku moći da se kupe na eBay‑u, ali će se rezerve postepeno trošiti, novi hardver neće moći da izvršava stari softver, i najzad ćemo uz račun za struju i račun za vodu plaćati i račun za računar; valjda i Internet uključe u cenu. Da li će u takvom okruženju vendori uopšte imati motiva da ozbiljnije unapređuju hardver i softver? Da li će barem bezbednost biti poboljšana? Vreme će pokazati, a ja za početak treba da vidim da li će makroi iz starog Word‑a raditi i u ovom novom. Ako vidite ovaj tekst na papiru, radili su.
