Vožnja bez dozvole
Autonomna vozila tj. automobili koji „sami“ voze su dostignuće decenije, koje će se naći na putevima širom sveta daleko ranije nego što su i najveći optimisti očekivali. Problema, naravno, ima, ali proizvođači ne dopuštaju da ih ti problemi zaustave. Kako voze današnji automobili i hoćemo li uskoro biti u prilici da vozačku dozvolu ostavimo kod kuće?
Oko čega se danas najviše nerviramo? Odgovor je svakako individualan, ali primećujemo da se mnogi veoma nerviraju zbog situacija u saobraćaju. Dopustimo sebi da malo maštamo u kakvom svetu bismo voleli da živimo u budućnosti. Automobili sa autonomnim upravljanjem bi rešili mnoge saobraćajne probleme. Recimo parkiranje – automobil bi nas dovezao ispred kuće, sačekao da izađemo iz njega i onda bi samostalno otišao i parkirao se na pogodnom parking mestu. Kada bi nam bio potreban sledeći put, mogli bismo da ga putem telefona pozovemo i on bi se pojavio ispred nas, a da nismo ni znali da li je bio parkiran u blizini ili nekoliko ulica dalje.
Ovakav koncept, šire gledano, ukida potrebu da imamo sopstveni auto. Zašto umesto svog ne bismo pozvali najbliži slobodan automobil i rentirali ga samo za vreme koje ga zaista koristimo? Najveći broj automobila danas stoji parkiran i čeka svoje vlasnike, dok se u aktivnoj vožnji provede manje od jednog sata dnevno. Iznajmljivanje automobila koji sami voze značajno bi smanjilo globalni vozni park, pretvorilo parkinge u parkove i učinilo da gledajući kroz prozor ne vidimo samo beskrajna polja puna „konzervi“.
Gde smo danas?
Ali, vratimo se u realnost. Ovakav scenario neće se desiti u bliskoj budućnosti. Međutim, prvi koraci u pravom pravcu već su učinjeni. Svi poznati proizvođači automobila (kao i mnoge nama nepoznate startup kompanije) već neko vreme aktivno rade na kreiranju pouzdanih autonomnih vozila, koji će put od tačke A do tačke B prevaliti na bezbedan način, poštujući saobraćajne propise i druge učesnike u saobraćaju.
Tehnologija postoji, testni modeli već se kreću ulicama mnogih gradova, a uveliko se radi i na razvoju softvera koji će na pravi način, putem informacionih tehnologija povezati automobile, odnosno senzore u njima, mobilne telefone, računare, GPS‑uređaje, a sve u cilju kreiranja bezbednog sistema vožnje bez vozača. A kada se to dovoljno usavrši da uđe u komercijalnu proizvodnju, bićemo svedoci drastičnije promene sveta nego što su to uradile informacione tehnologije.
Najdalje u tom pravcu najverovatnije je otišla kompanija Tesla Motors, proizvođač najpoznatijih električnih automobila. Ona već sada nudi softverski update u vidu autopilota koji obezbeđuje njihovim postojećim automobilima da postanu (makar u nekoj meri) autonomni. To znači da u njihovim kolima već postoji sva potrebna tehnologija, koju je potrebno samo aktivirati.
Google već nekoliko godina eksperimentiše s tehnologijama koje obezbeđuju vožnju automobila bez vozača i njihovi test modeli dobili su dozvolu da se voze američkim putevima. Doduše, već su zabeleženi i prvi sudari koje su izazvali prototipi Google‑ovih autonomnih automobila, što dokazuje da ova tehnologija još nije savršena, ali treba imati na umu da ni ljudi nisu savršeni vozači. Uostalom, teško da ćete naći jednog vozača čiji auto nije ogreban, čuknut ili malo ulubljen – što sve ukazuje na „bliske susrete“ s drugim automobilima u vožnji, na parkingu ili sa stubićima koji su taman tolike visine da se ne vide kada idete u rikverc. A ako uzmemo u obzir da istraživanja pokazuju da se oko 94 odsto saobraćajnih nesreća danas dešava zbog greške ili nepažnje vozača, a samo šest odsto zbog neispravnosti vozila, autonomna vozila imaju ogroman potencijal za smanjenje saobraćajnih nezgoda.
Nivoi automatizacije
Pre tri godine američka Nacionalna agencija za bezbednost na putevima (National Highway Traffic Safety Administration – NHTSA) izdala je pravila i propise koji objašnjavaju kako napredne forme autonomnih vozila mogu da se uključe na javne puteve. U njima je definisano pet tipova automatizacije, počev od nivoa 0 (vozilo nije automatizovano), do nivoa 4 (potpuno autonomno, samovozeće vozilo). Mnogi današnji automobili pripadaju nivou 1 (automatizacija u zavisnosti od funkcija) koja obuhvata sisteme za elektronsku stabilnost vozila ili ABS sisteme kočenja, ili nivou 2 (kombinovana autonomija) u koju spadaju tempomati, automatizovano centriranje u kolovoznoj traci i slične funkcije
Već pomenuti Google ili Tesla automobili spadaju u nivo 3 (limitirana samovozeća automatizacija), koja predviđa da je čovek prisutan na vozačkom sedištu i da je spreman da u svakom trenutku preuzme kontrolu. Četvrti nivo predstavljao bi potpuno autonomno i automatizovano vozilo, kakvo smo zamislili na početku teksta. Dakle, vozilo koje će samostalno preuzeti sve potrebne radnje da bi izvršilo postavljeni zadatak.
Da bi to postala realnost, neophodno je da se razviju kvalitetniji i precizniji senzori, kao i softver, ili, preciznije rečeno, logika koja će znati da se snađe u nepredviđenim situacijama. Tu stupaju na snagu i moralne dileme pred koje može da se stavi veštačka inteligencija u automobilu – kakvu odluku doneti u slučaju da automobil bude doveden u bezizlaznu situaciju, u kome će morati da bira između dve loše varijante. Na primer, da li je važnije da se sačuva život jednog putnika u automobilu ili veće grupe ljudi na koje automobil može da naleti?
Različiti koncepti
Tesla, Toyota i Volvo obećali su da će već do kraja ove decenije imati potpuno autonomna vozila. Zato se više ne postavlja pitanje da li je to moguće, već koliko ćemo čekati da se ona pojave na ulicama. To ostavlja dosta prostora za spekulacije i različite scenarije. Po jednom viđenju budućnosti, takva vozila kretaće se po specijalizovanim putevima ili kolovoznim trakama kojima neće ići druga, standardna vozila, kao ni ostali učesnici u saobraćaju (pešaci, biciklisti, motociklisti…) i imaće definisana mesta za ulazak i izlazak (nešto kao autobuske stanice). Takav scenario je jednostavniji i može da se realizuje brzo.
Drugi scenario zasniva se takođe na tehnologijama koje danas već postoje, ali im je potrebno više vremena da dostignu nivo za masovnu upotrebu. Takve su, recimo, General Motors Super Cruise sistem ili Mercedes‑Benz asistent skretanja. Za razvoj i masovno prihvatanje tehnologija koje će omogućiti ravnopravnu i zajedničku vožnju automatizovanih i običnih vozila biće potrebno barem još 10 godina istraživanja.
Razvoj automobilske industrije neumoljivo se kreće u smeru automatizacije. Novi automobili već su umreženi, primaju podatke, pa čak i novi softver preko Interneta. Potrebno je još da se razvije tzv. V2V (Vehicle‑to‑vehicle) sistem komunikacije, koji će obezbediti da se razmenom informacija potencijalne mogućnosti za nezgodu smanje na minimum, ako ne i potpuno isključe. „Razgovor“ između dva susedna automobila, zajedno sa ugrađenim senzorima, omogućio bi automobilu da unapred predvidi moguće promene u ponašanju (ako automobil ispred sebe „vidi“ prepreku koju će morati da zaobiđe, mogao bi to saznanje da podeli sa automobilom koji ide iza njega i da ga na taj način pripremi za isti manevar).
Da je potrebna takva komunikacija između vozila, ukazuju i sudari koje su do sada imali autonomni automobili. Indikativno je da je većina takvih situacija bila izazvana iznenadnim i neočekivanim reakcijama vozača u klasičnim automobilima, ali to samo pokazuje da logika softvera u autonomnim vozilima još nije dostigla vrhunski nivo. Za sada je poznat samo jedan slučaj kada je automatika u automobilu bila krivac za sudar sa smrtnim ishodom. Bio je to slučaj kada softver u Tesla Model S automobilu nije uspeo da razazna razliku između svetlog horizonta i slične boje traktorske prikolice koja je presecala put. Svaka takva nesreća u javnom mnenju može da izazove reakcije koje će ovakva istraživanja povući korak unazad. Ali to će biti samo privremeno, jer se iz svake takve nesreće izvlače pouke koje dovode do bolje sigurnosti budućih modela i sigurni smo da to neće zaustaviti razvoj autonomnih vozila. Uostalom, ako bi se takva analogija primenila i na klasična vozila, gde je broj žrtava neuporedivo veći, danas bismo na putevima imali samo bicikle i konjske zaprege.
Najveće pretnje na putu
Nesreće na putevima dešavale su se u prošlosti, ima ih danas i, nažalost, biće ih u budućnosti. Ako pogledamo šta se krije iza tih nesreća, uočićemo jedno pravilo. Možda ste vi savestan vozač koji se pridržava saobraćajnih propisa, koji je propisno vezan pojasom, ne razgovarate telefonom dok vozite, ali nisu svi takvi. Dovoljno je da se nađe jedan vozač koji se bahato ponaša i smatra da je put napravljen samo za njega, i eto potencijalnog izazivača nesreće. Drugim rečima, ljudi su uzrok ogromne većine nesreća, za neki mnogo manji deo „zaslužna“ je neispravnost vozila u tehničkom (mehaničkom) smislu, a ne sećamo se da je neko doživeo sudar zbog toga što mu je u kolima otkazala elektronika, odnosno kompjuter koji upravlja njome.
Može li tehnologija u kolima ipak da postane uzročnik saobraćajnih nezgoda, kada pređemo na potpunu automatiku? Ugrađeni softver mora da nadzire veliki broj senzora i da pravilno tumači signale koji dolaze od njih, ali mora da poseduje i određenu vrstu algoritama sposobnih da uče na osnovu ranijih situacija. Drugim rečima, autonomna vozila poseduju neku vrstu veštačke inteligencije koja će biti u stanju da na osnovu „iskustvenih“ podataka pravilno odreaguje i predvidi sve moguće, pa i neočekivane situacije na putu.
Eksperti na ovom polju složili su se da nijedan algoritam ili senzor u automobilu nije i ne može da bude višak, jer se sve svodi na jednostavno pravilo – što je veća količina podataka dostupna za obradu, to je rezultat obrade kvalitetniji. Jim McBride, vođa projekta autonomnih vozila u Ford‑u, rekao je da oni svaku informaciju koju dobiju od senzora obrade s više različitih algoritama kako bi se stvorila što preciznija percepcija sveta oko automobila. Ako se sve to izvede kako treba i ako svako vozilo bude opremljeno ovakvom veštačkom inteligencijom, jednostavno neće dolaziti do bezizlaznih situacija kao što je ona koju smo pomenuli ranije u tekstu. Kada se svaki automobil bude striktno pridržavao pravila, vožnja će postati potpuno uređen sistem u kome se neće dešavati nepredviđene situacije. A ako se i dese, neka vrsta kolektivne svesti vozila obezbediće njihovu jednostavnu sinhronizaciju i glatko prilagođavanje novonastaloj situaciji svakog vozila na koje ta situacija može da utiče.
Za razliku od čoveka koji ima relativno usko vidno polje, autonomno vozilo svesno je okruženja od 360 stepeni oko automobila. Dok se ne dostigne kritična masa autonomnih vozila, možemo da očekujemo kolizije s klasičnim automobilima, pa nam ostaje samo da se nadamo da će prolaziti bez ozbiljnijih posledica. To se može smanjiti upotrebom V2V i V2I (Vehicle‑to‑Infrastructure) komunikacije, koja u neku ruku može da se razvija i nezavisno od autonomnih vozila.
Osim tehnološkog aspekta, ljudska psiha predstavlja jedan od najvećih problema s kojima se suočavaju autonomna vozila. Sećate se kako su prošle parne mašine u prvoj industrijskoj revoluciji? Možda ne u toliko drastičnoj meri, ali sigurno se mogu očekivati protesti tipa: „Ne želim da me vozi robot“ (jer autonomni automobili u neku ruku i jesu roboti) ili „Kako mogu da verujem mašini?“ S druge strane, spremni ste da svojoj deci, tinejdžerima dozvolite da voze automobil, znajući da će tokom vožnje razgovarati telefonom ili još gore – kucati SMS poruke. Tehnologija neće pokušavati takve stvari. Senzorima u autonomnim vozilima neće početi da popušta pažnja nakon nekoliko časova noćne vožnje, neće pokušati da se opasnom vožnjom prave važni u društvu, jednako će dobro videti situaciju na putu i danju i noću, po kiši i po magli… To od čoveka ne možete da očekujete. Konačno, to će sve rezultovati sigurnijom vožnjom, sa znatno manjim brojem žrtava, ako ne i njihovim potpunim izbegavanjem.
Deljenje automobila
Uber, kompanija koja je napravila revoluciju u taksi prevozu, pokrenula je nedavno interesantno partnerstvo. Zajedno sa vlasnikom rezidencijalnih zgrada u delu San Franciska nazvanom Outer Sunset, ponudili su svim stanarima mesečnu naknadu 100 dolara, pod uslovom da se odreknu svojih automobila. Taj iznos dovoljan je za plaćanje mesečnih troškova za javni gradski prevoz, a Uber je obećao da će im omogućiti vožnje po fiksnom iznosu od pet dolara, u bilo koji drugi deo grada.
Na taj način, stanodavac i Uber očekuju postizanje nekoliko ciljeva – smanjenje broja vozila pa samim tim i parking‑mesta, umesto kojih će moći da se ponude neki drugi sadržaji. Smanjiće gužve na ulicama ovog dela grada, kao i zagađenje, a Uber će uvećati svoje prihode tako što će više iznajmljivati sopstvena vozila. Iako se ova akcija ne odnosi na autonomna vozila, ipak predstavlja početak drugačijeg načina razmišljanja na temu posedovanja (tj. neposedovanja) sopstvenog automobila.
Uber‑ov direktor Travis Kalanick kaže da oni od 2015. godine izdvajaju značajna finansijska sredstva u razvoj robotaksija, tj. taksija bez vozača, i da su u tom cilju zaposlili više od 50 istraživača s raznih američkih univerziteta. Uber‑ova rivalska kompanija Lyft takođe ulaže ogroman novac u razvoj autonomne flote automobila. U partnerstvu s General Motors‑om oni su već uložili više od 500 miliona dolara u istraživanja koja bi trebalo da dovedu do tog cilja. Elon Musk, direktor kompanije Tesla Motors, objavio je ovog leta planove za narednu deceniju, koji se svode na to da će privatni automobili zarađivati novac za svoje vlasnike, koristeći se kao autonomni taksiji u vreme kada nisu potrebni vlasnicima.
Pozadinu svih ovih istraživanja čini profit. Danas od svakog zarađenog dolara, Uber 75 centi prosleđuje vozačima (vlasnicima automobila). Zamislite sad situaciju kada bi vozači bili izbačeni iz igre i kada bi njihovo mesto preuzeli autonomni automobili – to je za Uber potencijalno povećanje profita od 75 odsto. A to je, priznaćete, sjajan motiv za razvoj autonomnih vozila.
Sve se u konačnoj liniji svodi na to da vam za vožnju automobila u budućnosti neće biti potrebna vozačka dozvola, već samo mobilni telefon da biste pozvali najbliži slobodan automobil koji će doći da vas pokupi. Na taj način, jedan suštinski industrijski proizvod, postaće servis koji ćete moći da koristite isto kao što danas naručujete VOD filmove.
Poslovna prilika
Autonomna vozila nivoa 4 transformisaće ne samo način putovanja već i celokupno društvo. Na primer, siromašni ljudi koji nisu imali finansijske mogućnosti da sebi priušte automobil, dobiće priliku da ih koriste za vrlo malo novca. To će se možda reflektovati na smanjenje potrebe za javnim transportom. Otvoriće se i sasvim nov svet za mlade koji još nisu stasali za dobijanje vozačke dozvole, ili stare kojima dozvolja nije produžena, a licima sa invaliditetom biće mnogo lakše da odlaze u grad ili kod prijatelja.
Veza vozila sa Internetom može da dovede do otvaranja svojevrsne Pandorine kutije u kojoj je, recimo, reklamiranja tokom vožnje. Zamislite situaciju da unutrašnji senzori detektuju da ste pospani. Autopilot bi mogao da vam predloži da skrene s puta i svrati do obližnjeg kafića (koji je platio reklamu) kako biste popili kafu. Ili još gore, da sam odluči da skrene s puta do tog kafića bez konsultacije s vama, jer servis za oglašavanje garantuje da će nakon objave reklame dovesti određen broj ljudi u kafić.
Tehnologija koja stoji iza ovakvih ideja već postoji i svakodnevno je viđamo dok surfujemo Mrežom, servirajući nam reklame iz domena koji nas interesuje. To ukazuje da u nekoj, bližoj ili daljoj budućnosti, ulazak u automobil može da, sa stanovišta informacija, bude isto kao kada ste otišli online i posetili neku stranicu. I tu se opet otvara poslovna šansa, recimo, za kupovinu premijum servisa prilikom upotrebe vozila, koji vam neće servirati reklame tokom vožnje.
Kristalna kugla
U ovom tekstu bilo je mnogo predviđanja budućnosti, nagađanja šta bi bilo ako bi bilo… Ipak, dve stvari potpuno su jasne – auto‑industrija kreće se polako ali sigurno u tom smeru i verovatno ćemo se voziti u autonomnim automobilima mnogo ranije nego što mnogi očekuju. A sigurni smo i da će oni dovesti do svojevrsne revolucije u poimanju načina privatnog i javnog prevoza. Uostalom, da vam je neko pre 20 godina, u doba začetaka Interneta u Srbiji, rekao da će svi računari, telefoni, tableti, pa čak i televizori biti u jednoj velikoj mreži, da ćete Internet koristiti da kupite robu iz lokalne bakalnice, da ćete besplatno razgovarati s prijateljima širom sveta… samo biste se nasmejali i produžili dalje. U bliskoj budućnosti to će se ponovo desiti. Samo, kada vam budu pričali o teleportima, putovanju kroz vreme i sličnim stvarima, nasmejaćete se, sešćete u automobil, reći ćete mu gde želite da vas odveze i otići dalje.
Branislav Bubanja
