Komentar urednika: Smart zamor svuda oko nas?

U svetu će se ove godine prodati 1,46 milijardi telefona i logično je zapitati se dokle će moći još tako? S druge strane, iz prikrajka vreba opasno pitanje: „Imamo li uopšte luksuz da prestanemo i kolika bi bila cena toga?”

Tržište mobilnih telefona postalo je sve zasićenije. Evidentno je da samim proizvođačima ponestaje ideja – smišljeno se može preoblikovati, smanjiti, pojačati, ali je pitanje koji je sledeći veliki iskorak za mobilne telefone. Promene u dizajnu ili kreiranje bržih procesora uvek treba pozdraviti, ali preterano insistiranje na njima ne znači da kompletno tržište napreduje; štaviše, u nekim uslovima to može biti i kontraproduktivno.

Pomenuto zasićenje jasno se ogleda i u bespoštednoj tržišnoj bici, ali i statistikama prodatih uređaja po kategorijama. Procenat kupaca koji se opredeljuju za telefone srednje i niže kategorije sve je veći, a agresivan tržišni nastup brojnih brendova iz jugoistočne Azije koji se bore sve pristupačnijim uređajima sve je jači. U krajnjoj liniji, pomenuta brojka od 1,46 milijardi prodatih telefona znači da će ove godine industrija stagnirati. Mnogi bi s pravom postavili pitanje kome uopšte prodati više od toga, imajući u vidu broj ljudi na planeti?

Dodamo li tome eksploziju cena, sasvim je razumljivo zbog čega su ljudi skloni zamoru od tehnologije. Svoj prvi pametni telefon (ne, nisam bio među prvima koji su ga usvojili, već čekao da se pojavi uređaj koji zadovoljava moje kriterijume), Samsung Galaxy S2, platio sam na šest rata po 72 evra – ukupno 432 evra, nekoliko dana nakon pojavljivanja, uz jedan od najpristupačnijih paketa. Neka slavi ko danas analogni model u sličnom trenutku može dobiti za manje od četvorocifrene sume – izraženo u evrima, naravno.

Prva greška, međutim, krije se u najbazičnijoj formi – komunikaciji. Naš termin za ovaj planetarni fenomen nije adekvatan. Telefoni nisu više telefoni, odavno su to prestali da budu, ali svi mi koji pamtimo odakle su krenuli i kako su počeli nastavljamo uporno da ih nazivamo tako, iako je to danas samo jedna od naizgled bezbrojnih funkcija pametnog uređaja koji držimo u džepu. Oni su danas naši digitalni asistenti u svakodnevnim obavezama i zadovoljstvima, uređaji preko kojih gledamo omiljene filmove ili serije, saznajemo novosti, održavamo komunikaciju s prijateljima i saradnicima, obavljamo poslove i vršimo plaćanja, kao i bezbroj drugih sitnih i krupnih namena.

Uloga mobilnih telefona (ako ih uopšte više možemo tako zvati) biće zapravo sve veća u godinama koje dolaze, kada će uređaji komunicirati međusobno i kada će se neprimetno integrisati u naš pametni dom kao polazna osnova za korišćenje svih funkcija, bilo to uključivanje bojlera pre dolaska kući, reprodukcija sadržaja na televizoru ili isključivanje svetala.

Druga greška koju pravimo je tako tipična i može se ogledati u savremenoj frazi „jedan posto”, koja označava najbogatije i najpovlašćenije ljude na svetu. Kad god se čudimo kako je moguće da je njih tako malo, a nas ostalih toliko mnogo, uvek zaboravljamo da to nije istih jedan posto iz godine u godinu, da se u tu kategoriju upada i iz nje ispada. Analogno, nije svaki kupac iPhone-a neko ko ga je imao prethodne godine, niti će Pera ili Mika svake godine kupovati novi telefon – preskočiće neki ciklus, kupovati na svake dve-tri godine… i to je sasvim prirodno! Smart zamor je naizgled tu, oko nas, neki će mu podleći, ali nikada neće prevladati. Uostalom, nove generacije kojima će korišćenje pametnih uređaja biti potpuno prirodno postaraće se za to.

Dočekali smo i ispratili mnoge trendove, brojne uređaje, željno i (ne)kritički, ali pametni uređaji su tu da ostanu. Nastupajuća Četvrta industrijska revolucija to potvrđuje. Nema kraja. Ko stane, gotov je. Baš kao i u prirodi, od koje smo toliko bežali u udobnost čeličnih tornjeva prepunih svega što nam je, tobože, potrebno za ugodan život.