Prekretnica u karijeri – odlazak u inostranstvo

Zauvek je prošlo doba kad je samo mali broj srećnika mogao da oseti ukus života na drugoj strani sveta. Umesto skupog putovanja, danas svako može da načini virtuelnu turu, upozna ljude s bilo kog meridijana i da tako shvati gde bi voleo da živi. Slažete li se s tim? Ja – ni najmanje!

Ma kako lepo zvučala teza da lako možemo da zavirimo u svaki kutak naše planete, jedno je posmatrati svet na monitoru iz svoje tople sobe, a drugo otići na lice mesta, pod teretom odgovornosti za sudbinu svoje porodice i neizvesnosti koju takav korak donosi. A da stvar bude još gora, ako se odlučite za selidbu, bićete u takvom stresu da ćete biti srećni i ako sačuvate minimum snage i mentalnih sposobnosti, i to baš u trenutku kad se od vas očekuje najveća efikasnost i donošenje najracionalnijih odluka. Srećom, to ne mora da važi baš za svakog podjednako, jer na kraju sve zavisi od vaše prirode, senzibiliteta i mnogih drugih osobina.

Kako?

Ako želite da legalno stignete u Ameriku, potrebno je da neka firma želi da vas zaposli, jer je u zakonu jasno navedeno da vaša radna viza mora da ima „sponzora“. Pravni postupak dobijanja radne vize, koji vode advokati firme, traje oko godinu dana, pa ćete za to vreme možda sarađivati s tom kompanijom i dolaziti u vremenski ograničene poslovne posete. Verujem da pitanje koje vam lebdi na usnama glasi „a kako da nađem firmu koja će to da uradi“. Na takvo pitanje, nažalost, ne postoji fiksan odgovor – to je nešto što svako mora sam da dokuči. Da li će to biti lako ili teško, kao i da li će vam doneti muke ili zadovoljstvo, zavisi od vas, pa i od sreće, ali jedno je sigurno: neće biti brzo.

Pošto je ovo IT časopis, pretpostavljam da ste već u tom poslu, ili nameravate da se angažujete u IT domenu, a to je dobar osnov ako ste odlučili da menjate mesto u kome živite. Zato je najbolje da ne gubite vreme u kome biste mogli da radite na ličnom usavršavanju, ali morate da imate u vidu i to da efikasnost u izučavanju digitalne tehnologije ne zavisi samo od truda, nego i od ličnih afiniteta. Postoje ljudi kojima to jednostavno ne leži i oni nikada neće moći da uvere u suprotno ni sebe ni druge. Neki su naprosto rođeni s kompjuterom, a njih je moguće prepoznati po žargonu, tehničkoj radoznalosti, načinu pristupa problemima, pa i po mestima na kojima provode vreme. Mala je verovatnoća da ćete ih videti kako ubijaju vreme po kafićima i splavovima, osim ako su tu u strogo probranom društvu ljudi iz svoje struke, pa i to vrlo retko.

Čak i ako ste vrlo uspešni u svom poslu, da li će to biti dovoljno da vam neko zakuca na vrata i donese dobru ponudu za zaposlenje? Verovatno da neće. Potrebno je da objavljujete svoje projekte i da pokrenete diskusiju o njima, da učestvujete u tehničkim raspravama, da komentarišete tuđe stavove i da učite od svih. Držanje koraka sa napretkom digitalne tehnologije se podrazumeva, jer je samo nekoliko meseci zaostatka dovoljno da dovede u pitanje sav trud koji ste dotad uložili. Ali sve su to samo fraze za koje ste već znali, a najvažnije od svega je da stvarate svoje kreacije, čak i onda kad vam to neće biti plaćeno. Od samog učenja, a naročito od „bubanja“, nećete imati nikakve koristi, ako sami ne stvarate nešto svoje. Radite na svojim projektima ili sarađujte volonterski na tuđim, a najvažnije je da svoje ideje učinite svima vidljivim, jer ćete samo uz atraktivnu listu projekata moći da napravite kvalitetan CV kojim ćete privući pažnju potencijalnih poslodavaca.

Kod nas ima dosta softverskih firmi koje uvek imaju otvoren konkurs za programere. Mnoge od tih firmi su se probile u vrh samo zahvaljujući tome što im nikada ne promiču dobri stručnjaci. Ako imate taj kvalitet i ako ste se potrudili da se to vidi, oni vas neće zaobići. Mnoge od tih firmi rade softver za zapadno tržište, pa uvek postoji živ promet radne snage između Srbije i zapadnih zemalja. Tu leži velika šansa za one koji žele da se sele u neku od razvijenih zemalja.

Ni drugi korak nije lak

Recimo da ste bili dovoljno strpljivi, talentovani i marljivi i da ste stvorili neformalne uslove za prelazak, što znači da postoji strana kompanija koja želi da vas zaposli. Proći će dosta vremena dok se ne završi formalni postupak i za to vreme ćete moći da dolazite samo povremeno, sa turističkom ili poslovnom vizom. Tako je bilo i u mom slučaju jer sam, radeći u Beogradu na ugovorenim projektima, nekoliko puta dolazio u Kaliforniju na konsultacije i na hakerske konferencije, pre nego što sam dobio radnu vizu i nastavio posao u kompaniji o kakvoj sam mogao samo da sanjam.

Da li je time sve došlo na svoje mesto? Ni blizu toga. Istina, svi raniji privremeni dolasci bili su kao igra, tokom koje sam nestrpljivo čekao na konačni prelazak. Prilagođavanje na vremensku zonu od ‑9 sati nikada mi nije teško padalo, ali kad je na red došlo konačno preseljenje, sve je pošlo naopako. Stres zbog tako važnog životnog koraka, kao i zbog odgovornosti prema deci (koja su još uvek u Srbiji), kao i prema firmi koja je toliko učinila za mene, doveo je do toga da se osećam kao da su mi baterije ispražnjene.

Ništa od onoga što je sledilo nije bila igra, jer je odjednom trebalo ostaviti ceo jedan svet iza sebe i ponovo graditi sve od početka. U jednom trenutku sve se menja, okružili su me novi ljudi sa kulturom s kojom tek treba da se saživim, kao i nove obaveze na koje treba da odgovorim. Hoću li moći to? Nažalost ne, barem u početku. Trebalo mi je vremena da ponovo postanem „onaj stari“ i da uspostavim svoju standardnu produktivnost u poslu. To je čest problem na koji se žale ljudi od kojih se u poslu očekuje kreacija: slaba je vajda od povećanja truda i zapinjanja iz petnih žila, jer ako vas napusti inspiracija, onda je sve uzalud. Nevolja više bila je i to što je najgori trenutak došao kad baš nikako nisam smeo da zakažem.

U svemu tome će vam kao dodatni teret doći i bezbroj birokratskih formalnosti koje prate svaku promenu prebivališta. Ako pritom menjate i kontinent i društveni sistem, sve je neuporedivo složenije. Od presudne je važnosti imati nekoga ko dobro poznaje sve procedure i ima dovoljno strpljenja da vas vodi kojekuda i pokazuje vam kako se šta rešava. Imao sam puno sreće da sam se našao u kompaniji koja funkcioniše kao savršeni mehanizam, tako da sam odmah „dodeljen“ dvema osobama koje su me znalački i strpljivo vodile kroz administrativni haos. Svakako treba pronaći nekoga ko to ume i hoće, i držati ga kao malo vode na dlanu, jer on može da vam uštedi puno snage i truda.

Gde mi je kuća?

Ljudi koji se bave IT tehnologijom uglavnom su entuzijasti, a za mnoge od njih bi se moglo reći da su pravi zaljubljenici u svoj posao. Ovo je verovatno najvažnija okolnost koja će im olakšati sve probleme koji ih čekaju pri prelasku. U razgovoru vođenom u Srbiji pred polazak, pitao sam jednog prijatelja da li je i on razmišljao o sličnom koraku. Odgovorio mi je vrlo iskreno: „Ne pada mi na pamet, jer tamo moraš da se dokazuješ“! Bez obzira na naš lični stav, treba priznati da je on odgovoran i mudar čovek, jer tačno zna ne samo šta hoće, nego i šta neće.

Takav odgovor ne treba zanemariti. Ništa nije teže od povratka sa epitetom gubitnika, pa je dobro rasčistiti s tim pre utrošenog vremena, napora i sredstava. Prvo pitanje koje treba postaviti sebi jeste da li je prelazak privremen ili trajan. Ostavimo se zasad patriotskih fraza, jer će na kraju ipak biti onako kako vaš ego odluči, a za patriotske gestove uvek ima vremena, bez obzira na to da li se nalazite ovde ili tamo. Mnogo je važnije pitanje da li su vaši planovi trajni ili privremeni, jer ako niste odlučili da ostanete trajno, onda ćete se osećati kao da niste ni tamo ni ovde. Važnost ovog pitanja ćete shvatiti tek kad se nađete u koži nekoga kome je kuća na drugoj strani sveta. Ako ne počnete da gradite ideju da vam je kuća tu gde ste došli, onda ćete verovatno voditi nemoguću misiju prilagođavanja na nešto na šta je nemoguće privići se.

Ovde nije reč o tome da li ćete se jednom zaista vratiti ili ne. Dobro je imati izbor, pa mogućnost povratka uvek treba da postoji, ali je važno pitanje vašeg psihološkog stava prema pitanju gde ćete vi i vaša porodica živeti i raditi. Unutrašnje razvlačenje na temu „gde je moja prava kuća“ može da bude veoma bolno, pa su oštri rezovi bolji od trajne unutrašnje napetosti. Najsrećniji ste ako ovo pitanje smatrate nevažnim, jer to znači da ćete verovatno jeftino proći s tom vrstom intimnih problema, ali znajte da postoje i ljudi koji s tim teško izlaze na kraj.

Prvi dan

Prvi dan definitivnog prelaska u novu sredinu uvek je prepun utisaka i verovatno je da ćete ga uvek pamtiti do detalja. Mirisi na aerodromu, šum novog grada, izrazi lica starosedelaca kojima zavidite što su na svom tlu… sve to ostavlja trag na vama. A onda dolazi neizbežno privikavanje, jer treba nekako preživeti taj stres. Pojaviće se nova prijateljstva, navike i odvike, zadovoljstva i nezadovoljstva.

Posle nekog vremena moći ćete da svedete računicu. U jednom trenutku doći ćete do zaključka da vam je najlakše bilo na polju za koje ste se najviše plašili, a to je vaša stručnost. To je zapravo jedino polje gde ste na svom terenu, jer je vaš posao nešto što već umete, a opasnosti vrebaju na novim, neočekivanim mestima, koja se nalaze uglavnom u vama. Normalno je da ćete često ostati sami, jer ste u novom i stranom svetu, a tada će pitanja sama početi da se nižu. Da li sam načinio pravu odluku? Da li sam ispunio očekivanja? Šta misle o meni ljudi koje sam napustio? Jesam li zadovoljan? Takve rekapitulacije će se ponavljati posle nedelju, mesec, godinu dana. Očekujte da će se odgovori u pojedinim periodima razlikovati, ali će postojati i neki nepromenljivi zaključci. Ako uhvatite sebe da u tim zaključcima postoji previše stvari koje vam se ne svidjaju, onda možda niste doneli pravu odluku i ne nalazite se na pravom mestu.

Generalno je kod ekstrovertnih osoba, koje su više okrenute svojoj okolini, veća šansa da se uklope i da funkcionišu u novoj sredini. Kod introvertnih (okrenutih sebi) stvar ide sporije, što ne mora da bude loša prognoza, samo što je za prilagođavanje potrebno više truda i odricanja. Takvi ljudi se ponašaju kao da su izvađeni zajedno s korenom i preneti s njim kao sa teretom koji vuku svuda za sobom. Uvek su na pola puta između subjektivnog i objektivnog, što je najbolje odslikao jedan od njih rekavši „kod nas je lepše, a ovde je bolje“.

Sistem vrednosti i princip motivacije

Ako govorimo o načinu provođenja slobodnog vremena na novom terenu, onda sam ja sigurno najgori mogući savetodavac, jer ga nikada nisam imao. Zapravo, svo moje vreme u životu uglavnom je bilo slobodno, a radio sam samo kad mi se to sviđalo, što znači praktično uvek. Ni ovde ne moram da menjam tu naviku, jer mogu da budem na svom radnom mestu uvek kad to poželim i da radim u bilo koje doba dana ili noći, bez obaveze da na poslu budem u određeno vreme. Tu je i frižider pun hrane koju svi slobodno koriste, razna pića (čak i alkoholna) kojih je toliko da sam dosad uspeo da probam samo manji deo, pa čak i ležaji na kojima mogu da se ispružim i opustim. Jednom prilikom sam na društvenoj mreži postavio sliku tih ležaja, pa su neki reagovali ljutito, smatrajući to neprimerenim. Krevet na radnom mestu? Užas!

Ovo je softverska firma u kojoj radi oko 70 ljudi (ja sam jedini hardveraš), a programerski posao je po svemu specifičan. Ako prisiljavate programera da radi od 9 ujutru do 5 popodne i da to vreme provede za svojim stolom, postojaće neki rezultati, ali će kreativnost, pa samim tim i produktivnost biti na višem nivou kad programer ima potpunu slobodu i radi opušteno. Ako se nekom sviđa da programira na terasi, tu je puno mesta pod čudesnim kalifornijskim suncem, a ako mu mozak bolje radi dok leži, nema razloga da ne uradi tako. Nemojte se iznenaditi čak ni ako neko usred radnog vremena vozi skejtbord ili naprosto lenčari u ogromnim prostorijama firme. Niko ga neće popreko gledati, naprotiv! Svi dobro znaju da je glavna pokretačka mašina u glavi i da je najmanje važno ono što posmatrač može da vidi gledajući nekoga sa strane. Čak i ako ne mislite tako, znaćete bar da je nedopustivo procenjivati nečiji rad i stručnost, osim ako je baš to vaš posao.

Pa kako je onda vidljiv učinak svakog zaposlenog? Na neki apstraktan ali nepogrešiv način, zna se šta svako može, koliko doprinosi i koliki je njegov kvalitet u okviru struke. Bio sam iznenađen kad sam, u neobaveznom razgovoru s jednom od nadređenih osoba u kompaniji, video s koliko preciznosti on drži u glavi svačiji profil, u kome je do detalja razrađeno šta od koga treba očekivati i koje su njegove sposobnosti. Možda je nejasno kako je došao do svih tih podataka, ali zapitajte se da li i vi već imate procenu radnog profila za svakog vašeg kolegu i prijatelja? Čak ni ako nemate nikakvih merljivih podataka, tačno ćete znati šta sve on može a šta ne može, a možda i to kolika bi bila njegova vrednost na tržištu stručnog rada.

Dođoši i starosedeoci

U vreme narastajućeg nacionalizma, svaki izlazak iz svoje matične sredine, u kojoj je čovek zaštićen imaginarnim „mirisom“ grupe kojoj pripada, opravdan je strah od toga da će svaki dođoš biti tretiran kao građanin drugog reda. Ovo možda važi za zemlje zapadne Evrope, ali je Amerika zemlja doseljenika i takav negativan stav je znatno manje izražen. Ovo ipak ne važi podjednako za celu USA, jer je u ruralnim područjima, naročito u srednjem delu, ipak prisutan pomalo odbojan stav i zaziranje od svega što dolazi spolja. U većim gradovima na zapadnoj obali je situacija najbolja, pa ćete tu zateći i najrazličitije predstavnike svih rasa i nacija, doslovno iz celog sveta.

Najnoviji politički događaji ne idu baš u pravcu popuštanja napetosti prema imigrantima iz muslimanskih zemalja, ali je stav prema srpskim državljanima sasvim tolerantan. Bio sam pomalo u strahu zbog naše nedavne ne baš slavne prošlosti, tim pre što sam pre nekoliko godina imao neprijatno iskustvo sa kanadskom firmom koja je prekinula započet poslovni dogovor kad je čula iz koje sam zemlje, ali sam sada potpuno miran, jer sam se uverio da je, bar u sredini u kojoj radim i živim, stanje takvo da nema nikakvog razloga da se osećam neprijatno.

Stvar je mnogo šarenija ako govorimo o ličnoj sigurnosti zbog kriminala. Segregacija socijalnih slojeva je primetna na sve strane, pa postoje područja u kojima je savršeno sigurno šetati u ponoć kroz najmračniju ulicu (kao što je u gradu Pasadeni, u kome živim poslednjih šest meseci) kao i ona u kojima se nećete osećati spokojno čak ni danju (recimo Skid Row, kvart u Los Anđelesu, na manje od petnaest kilometara odavde).

Jedno od lepših iskustava u Americi je komunikacija s nepoznatim osobama. Na ulici i u prodavnicama je sasvim normalno da se ljudi obraćaju jedan drugome, uvek prijatnim i prijateljskim tonom. Lako je uspostaviti komunikaciju koja je brza, pa samim tim i površna, ali vam podiže raspoloženje i vraća veru u ljude. Ako imate fini osećaj za duhovitost, onda ćete provesti prijatne trenutke u kratkim razgovorima s ljudima koji, isto kao i vi, naprosto žele da razmene misao s nekim u prolazu. Takav duh u javnom prostoru pronašao sam jedino još u Engleskoj, i nigde drugde na svetu.

Moje iskustvo se svodi samo na jednu kompaniju u kojoj radim, pa ne mogu da tvrdim da bi to važilo svuda, ali je komunikacija sa kolegama u firmama zapravo najprijatniji preokret u celoj avanturi prelaska na novi kontinent. Stiče se utisak da je svako prihvatio ljubaznost i nesebičnost kao nekakvu svoju radnu obavezu.

Mi koji dolazimo iz sredine sa drugačijim mentalnim profilom ljudi, treba da budemo oprezni, jer će, bez obzira na sve naše propuste, ljudi uvek reagovati prijatno, pa mi u njima nećemo imati ogledalo svojih postupaka. Problem je u tome što ćemo tako doći u opasnost da se previše opustimo i da izgovorimo nešto što možda ne bi trebalo. Ne pitajte me kako to znam.

Usponi i padovi su neminovni, ali ako ste se odlučili na taj hrabar korak, bićete spremni na sve. A ako biste zatražili da sve stavim na vagu i da kažem da li se isplatilo, prvo bih dobro razmislio. Ne zato što ne bih bio siguran u odgovor, nego što bi mi trebalo vremena da nađem reči kojima bih iskazao nešto za šta je malo reći samo jedno obično „da“.

Nešto je i u hardveru

Ako ste više orijentisani ka hardveru (što nikada ne isključuje firmver, a možda i softver), situacija će biti lakša. U Americi je premalo hardveraša, pa je potražnja velika. Učešće na blogovima i ovde može puno da pomogne, a objavljivanje projekata je od ključne važnosti. Ništa ne deluje tako ubedljivo na poslodavce kao solidna lista projekata. Dobro odmerena nametljivost je poželjna, pa vas od ponude za posao deli još samo da se nađete na pravom mestu u pravo vreme. A to može da bude i mnogo lakše nego što možda mislite.

Primera ima dosta, evo jednog. Tokom februara sam bio u jednoj od privremenih poseta, kada je trebalo da demonstriram verziju malog kontrolera. Jednom prilikom je došao Majk Stiš (Mike Szczys), glavni urednik bloga Hackaday, sa molbom da mu pomognem da pripremi scenu za video intervju sa Nejserom Čahatom (Nacer Chahat) iz JPL‑a (Jet Propulsion Laboratory, ogranak agencije NASA). On je tada radio na razvoju antena za satelite koji orbitiraju oko Marsa i komuniciraju sa roverima koji ispituju površinu planete. Zainteresovao me je model satelita koji je doneo, pa sam se posle intervjua raspitivao o njemu, a on je zauzvrat zavirio u moj projekat. Bio je vrlo iznenađen i burno je reagovao kad je video da radim po barebone sistemu (tada sam prvi put čuo za taj izraz), što znači da je sve rešeno na nivou čipa (bez gotovih modula) i sa firmverom u čistom asembleru. Prva rečenica bila mu je „Hoćeš li da radiš u JPL?“ Bio sam suviše iznenađen da bih mogao i da progovorim, ali se Majk snašao i odmahnuo glavom: „Neće“. Nejser je pitao „Zašto“, a Majk je odgovorio „Zato što on radi ovde“.

Naravno, i ja bih isto rekao, ali je ova epizoda zgodna ilustracija kako je tržište radne snage u Americi dinamično i kako su promene i iznenađenja lako mogući.

Voja Antonić

(Objaljeno u PC#250)