Sa ETF-a u IBM – Aleksandra Mojsilović

Aleksandra Saška Mojsilović jedan je od vodećih istraživača u IBM-u. Ima titulu IBM Fellow, što je najviša titula koju jedan naučnik u okviru ove kompanije može imati, a trenutno ih postoji ukupno oko sedamdeset.

Za sebe kaže da se bavi naukom i da voli matematiku, a da IBM Fellow nije postala zato što je pametnija od drugih, nego zato što se borila za svoje ideje. „Bila sam dosadnija“, kaže Aleksandra.

Trenutno je na čelu Data Science Group u IBM T. J. Watson istraživačkom centru u Americi, a kao  jedan od pionira poslovne analitike, pokrenula je inovativno korišćenje analitike u donošenju poslovnih odluka.

Sa Saškom Mojsilović imali smo prilike da razgovaramo uoči Smart Talk panela koji je organizovao AmCham Srbija.

Sa beogradskog ETF-a stigli ste u IBM, kako je izgledao taj put?

Taj put je bio dugačak, zato što sam ja studirala u Beogradu i radila doktorat u Beogradu i bila ubeđena da ću tu ostati. Svi moji drugovi već su bili otišli na postdiplomske studije u Ameriku, a ja sam sve to odradila ovde i radila kao asistent na fakultetu. Zaista nisam imala želju da napustim Srbiju.

Niste bili od onih koji su već za vreme studiranja imali ideju da će otići u inostranstvo?

Ne, ja sam zaista imala lep posao ovde, tu su mi bili familija i prijatelji. Bilo je to teško vreme, ali kada su  neke bitne stvari tu, one te teraju da ostaneš. Međutim, slučajno se desilo da su ljudi iz Belovih laboratorija videli radove koje sam pisala, pozvali me da dođem i dali mi jako lepu ponudu i uslove, a tako nekim stvarima ne možete da kažete ne. Tada sam, 1998. godine, otišla u Sjedinjene Američke Države i radila sam dve godine za Bell Labs, nakon toga sam prešla u IBM i od tada sam tamo.

Vaša pozicija u IBM-u je?

Ja sam u IBM Research delu, to je najmanja jedinica IBM-a gde su uglavnom naučnici i ja imam svoju grupu koja se bavi obradom podataka. Koristimo matematiku da rešavamo probleme naših klijenata i IBM-a i da modeliramo svet oko nas na određeni način.

Sa strane obično izgleda da je u tim odeljenjima koja se bave razvojem i istraživanjem najzanimljivije. Ne morate da brinete o tržištu i sličnim stvarima…

Jeste tako. Mi se, teorijski rečeno, bavimo inovacijom i naše zaduženje je da stvaramo nove tehnologije koje će jednog dana ići u IBM-ove proizvode. Mi jako puno radimo sa klijentima iBM-a, učimo o njihovim problemima i razmišljamo na koji način tehnologija može da te probleme reši i pomogne, naročito u oblastima koje sada zovemo Data Analytics i Big Data.

Na čemu trenutno radite?

U prošlosti sam dosta radila na takozvanim Business Decision Making modelima. U ovom trenutku  puno me interesuje open data, da se određena vrsta podataka da ljudima bez ikakvih autorskih prava, da istražuju i rade šta god žele sa time. To je sada jako popularno, američka vlada ima open data portal, opendata.gov i to sve više i javne uprave, gradovi i države u svetu rade, zato što je to stimulans napretka i promena u društvu.  Mi trenutno, na primer, imamo projekat gde pokušavamo da  napravimo model koji će da predvidi kako će političari u SAD da glasaju o određenom zakonu. Da vam se tekst zakona i na osnovu toga kako su oni glasali u prošlosti, možemo da predvidimo kako će glasati u budućnsoti. Ideja nije neka komercijalna upotreba, nego da se otvori sistem u kom ljudi znaju više o svom političkom sistemu na primer, tako će svima biti bolje.

Vi inače verujete u filozofiju slobodnog softvera, slobodnog znanja… Projekte kao što su Wikipedia i slični?

Apsolutno. To je jedan od osnovnih faktora napretka. Znanje i alati su dostupni  svima baš zbog open data i open source principa, izrasla je jedna generacija naučnika koja je izolovana od nekih finansiranih istraživanja.

Rekli ste da je open data „vruća tema“ u Americi, da li Vam se čini da je i u Evropi tako?

Da, kada pogledate, sve vlade imaju neku vrstu open data portala. To je pokret bez granica. Neću da kažem da je to pokret u začetku, ali mi tek počinjemo da shvatamo šta sve može da se postigne tom idejom open data.

Tema žena u IT-u je često obrađivana, bilo da se govori o diskriminaciji, drugačijim uslovima ili o tome koliko ih u ovoj oblasti zapravo ima. Da li mislite da o tome treba pričati, da je to realan problem?

Mislim da treba. Ja, na primer, nikada nisam imala nikakve probleme zato što sam žena. Svi su bili dobri prema meni.

Međutim, ono  što ja primećujem je da su žene genetski predisponirane da drugačije razmišljaju o poslu nego muškarci. Evo primer – moj suprug kada ide na službeni put, on rezerviše hotel na 2-3 dana, jer je dobar hotel, dobra ekipa, večere i slično. Ja kada idem na put, ja se osećam toliko krivom što ostavljam svoju ćerku da odem u 4 ujutru i vratim se u 11 uveče, samo da bih što manje vremena provela van kuće. Dva čoveka, dva ista posla, isto dete, a dva načina razmišljanja.

Ja to nisam dobila iz kuće, moj tata je bio inženjer, mama pravnik, ali to negde u meni postoji, i mislim da je to evolucija, jer  tako razmišljaju i moje koleginice. Kada ostanem duže na poslu, ja se osećam krivom. Kada sam kod kuće i nisam na poslu, ja se osećam krivom.  I to ne sme da mi dođe tako, ali od negde ipak dođe i ja se zbog toga jako ljutim. Mislim da treba da prođe puno vremena da žene počnu da se osećaju kao i  muškarci u svakoj prilici.

Drugi primer je recimo ako date neki težak problem ili neku priliku koja zahteva rizik, muškarac će reći – Nema problema, sad ću to odmah da uradim. Žena će reći –  Čekaj da malo razmislim. Sa istom pozicijom, potpuno drugačiji pristup. I to nekim ljudima više otvara vrata, odnosno nekim ženama ih zatvara. Tako da je to kulturološki i genetski tako.

Više je do načina na koji žene razmišljaju  i mi same sebe diskriminišemo, nego što postoji nešto spolja.

Imate i aktivan blog  www.threelittlehalves.com, posvećen fotografiji i hrani. Kako to uklapate u svoj raspored koji je, pretpostavljam, prilično gust.

Mislim da čovek mora da ima određene prioritete i da se tih prioriteta drži, bez  obzira na to šta će da bude.

Moja devojčica ima 7 godina i ja sam u toku nedelje najveći deo dana na poslu, odem rano i vratim se jako kasno.  Ne stignem da je vidim. Zato sam napravila pravilo da vikendom ne radim, vikendom samo provodim vreme sa njom.  I bilo šta da se desi, na primer , da to znači da ću u ponedeljak otići nespremna na neki sastanak i možda ću imati posledice, ali ja sam odlučila  šta je moj prioritet i ne osećam se krivom zbog toga. Tako da uvek vodim računa da za neke stvari koje su mi važne u životu imam vremena.

Meni je važno i da radim nešto drugo, jer ako radite samo  svoj posao izgubite neku širinu i to se na kraju krajeva ogleda i na poslu. Jako je bitno da čovek malo izađe iz onoga što radi, jer se stavi u neku perspektivu i razmišlja bolje,  i to su neki moji prioriteti. Ima mnogo stvari koje ja neću postići, ali postoji i lista stvari za koje uvek mora da se nađe vreme.

Kad intervjuišem nekoga za posao, meni je najbitnije da ta osoba razmišlja, kako kažu „out of the box“, da je kreativna. Kreativni ljudi su oni koji stoje iza inovacija. To je osobina koja se teško nalazi, ali se i kultiviše. Kada sebe ubacite u neku šemu i kažete „samo radim to“, vi ste sebi uskratili jednu širinu pogleda na svet i to se odražava i na posao.