Cilj Kine vodeća tehnološka sila, Srbija bez jasnog plana za poljoprivredu

Kina već danas ulaže najviše novca u naučna istraživanja. U Pekingu je zauzet stav da ta zemlja za nekoliko desetina godina preuzme svetski primat u nizu modernih industrija, od veštačke inteligencije do svemirskih letova. Vođstvo u Pekingu se, tokom aktualne razmene carinskih udaraca sa Sjedinjenim Državama, često poziva na međunarodna pravila. Poruka glasi: hej, mi smo jedan običan fer učesnik globalne trgovine. To nije sasvim tačno – tehnokrati u Pekingu i dalje često posežu za instrumentima planske privrede. Među velikim planovima izdvaja se „Made in China 2025″.

U tom strateškom dokumentu je 2015. zapisano na kojim područjima Kina želi da postane vodeća svetska sila. Lepeza je široka, od avio industrije i svemirskih letova preko industrijskih robota i software-a, sve do proizvodnje i izvoza super-brzih vozova. Tu su još i elektromobilnost, modernizacija električne mreže i proizvodnja čipova.

Zanimljivo je da Ana Brnabić, predsednik Vlade Srbije, juče 16. maja, prilikom posete Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, ocenila da Srbija ima sistemski pristup u razvoju poljoprivrede, da se trenutno Srbija nalazi na pravom putu, ali da ćemo i dalje morati da ulažemo mnogo. Ujedno je Brnabić navela da su dva ključna problema kojima je potrebno pružiti posebnu pažnju: prehrambena industrija koja ne daje dovoljan doprinos domaćem BDP-u, i ulaganje u mlade poljoprivrednike.

Ali, da se vratimo Kini. U mnogima industrija, koji su navedeni, a na koje je Kina prionula, trenutno prednjači Nemačka ili je do nedavno tako bilo. U Pekingu su dobro prostudirali nemački koncept takozvane Industrije 4.0. Za razliku od Nemačke, kineske inicijative ne dolaze iz slobodne privrede, već od rukovodstva partije, odnosno, države. Svake dve godine se analizira šta je sve urađeno i planovi se prilagođavaju. Na području telekomunikacija, brzih vozova i proizvodnje struje planeri u Pekingu su uvereni da će do 2025. zaista biti bez premca na svetu.

„Kina je nešto slabija, ali ipak vrlo uspešna na području robotske tehnike i vozila na alternativni pogon. Veliki problem su im i dalje industrija poluprovodnika i software-a”, kaže Jaqueline Ives iz Mercator Institute for China Studies (MERICS) u Berlinu u razgovoru za Deutsche Welle. Posledice kineskog uspona veće su za one zemlje koje imaju veći udeo industrije u BDP-u. Veća ugroženost osećaju Južna Koreja, Češka, Nemačka, zatim Malta, Luksemburg, Litvanija…

S druge strane, iako je vladalo mišljenje, još pre 20 godina, da Srbija, tačnije Vojvodina, može da hrani pola Evrope, Srbija danas ima situaciju da prehrambena industrija ima negativan uticaj na srpski BDP. Interesantno je videti srpsku strategiju razvoja poljoprivrede, gde se za razliku od kineske, koja kaže gde treba da bude Kina do 2025. u pojedinim oblastima, stoji da je „Vizija razvoja poljoprivrede i ruralnih područja Republike Srbije reflektuje projektovano stanje sektora poljoprivrede koje želimo postići u narednoj deceniji, i kao takva predviđa: 1. da u 2024. godini poljoprivreda Republike Srbije bude sektor čiji je razvoj zasnovan na znanju, modernim tehnologijama i standardima, koji domaćim i zahtevnim stranim tržištima nudi inovativne proizvode, a proizvođačima obezbeđuje održiv i stabilan dohodak; 2. da se prirodnim resursima, životnom sredinom i kulturnom baštinom ruralnih područja upravlja u skladu sa principima održivog razvoja, kako bi se ruralne sredine učinile primamljivim mestom za život i rad mladima i drugim stanovnicima ruralnih područja.” Slikovito, mora se priznati.

Kada je reč o kineskoj strategiji, najveći otpori dolaze iz SAD-a. Sredinom aprila je Washington uveo sedmogodišnju zabranu usmerenu protiv koncerna koji proizvodi mobilne telefone ZTE. Tako je američkim firmama zabranjeno tom koncernu da isporučuju čipove. Neslavno su propali i pokušaji singapursko-kineskog koncerna Broadcom da za 146 milijardi dolara preuzme američkog proizvođača čipova Qualcomm. Ručnu kočnicu povukao je lično predsednik Donald Trump, uveren da bi prelazak takvog tehnološkog znanja u ruke Azijata narušio sigurnosne interese SAD-a. U međuvremenu je sedište Broadcom-a prebačeno u SAD kako bi kompanija važila za američka i mogla da kupuje druge kompanije. U međuvremenu, kao što je pcpress.rs pisao, Tramp je izjavio da je u pregovorima sa kineskim predsednikom da ZTE vrati poslovanje u SAD. Tako da ostaje da se vidi kako će se stvari dalje kretati kada je ZTE u pitanju.

Na području poluprovodnika se pokazuje način na koji Kina planira. Kako piše agencija Bloomberg, državni Kineski integrisani fond za investicije u industriju bi za ovu godinu trebao da dobije dodatnih 25 milijardi evra kako bi lakše gutao manje firme s područja proizvodnje čipova. Jaqueline Ives kaže da su Kinezi, suočeni sa zabranom nabavke američkih čipova za ZTE, snizili poreze za domaće proizvođače čipova kako bi podstakli proizvodnju. Poluprovodnici su, međutim, osetljivo polje za zapadne vlade, jer igraju bitnu ulogu i u industriji naoružanja. Bez njih razvoj novih oružanih sistema ne može da ide očekivano, a isto važi za kineske snove o liderskoj ulozi u avio industriji i svemirskim letovima. Kina teži razvoju moderne 5G-mreže, koja bi omogućila autonomnu vožnju i umrežavanje pametnih fabrika – i tu je i dalje upućena na poluprovodnike iz inostranstva. Propalo preuzimanje Qualcomm-a bio je težak udarac.

Neke kineske pokrajine nadmašuju planove centralne vlade u Pekingu kod investicija u razvoj veštačke inteligencije i tržišnog udela te grane. Peking je pomalo promenio kurs kada se radi o razvoju veštačke inteligencije. Centralna vlada je planirala da ova tehnologija dostigne tržišnu vrednost od 20 milijardi evra godišnje, ali merodavni planeri pojedinih kineskih pokrajina i metropola bili su još brži – kažu da će do 2022. dostići 40 milijardi. To je ujedno slaba tačka industrije kojom upravlja država: kako bi se svideli ključnim ljudima Partije u Pekingu, lideri u provincijama često prebace cilj. Posledica su kapaciteti koji nikome ne trebaju, pa novoformirane firme teraju u propast. Upravo to se dogodilo kineskoj industriji solarnih panela.

Koncern za telekomunikacije Huawei uspešno drži korak s američkim i južnokorejskim proizvođačima. Deo razloga je u tome što on ima desetak istraživačkih centara po svetu, gde je moguć kontakt s međunarodnim stručnjacima za razvoj softwar-a i hardwar-a. NIO, mlada firma koja proizvodi električne automobile, na 30 mestu u svetu, istražuje na polju tehnologije baterija – to zajedno rade kineski i strani stručnjaci. IT-koncerni kao što su Baidu, Tencent i Didi, u Silicijskoj dolini imaju istraživačke centre za veštačku inteligenciju. A gigantski koncern Alibaba – jednom napravljen kao kineski hibridni klon Amazona i Ebay-a – idućih godina će uložiti deset milijardi evra u istraživački rad zajedno s najboljim ljudima s elitnih američkih univerziteta. Alibaba širom sveta zapošljava 25.000 inženjera i naučnika. Uz to se sa Zapada sve češće vraćaju naučnici kineskih korena koji donose veliko znanje. Većini, kaže Ives, nije samo do novca. „Mnogi vjeruju da u Kini mogu svojoj kreativnosti dati više oduška, jer tamo nema toliko restrikcija.” To, dodaje Ives, važi i za brojne zapadne stručnjake koji novi život započinju u Kini.

U proleće prošle godine je Eric Schmidt, šef koncerna Alphabet u kojem je i Google, upozorio da će Kinezi dominirati na području veštačke inteligencije. Kina bi na tom području mogla da preuzme primat do 2030. godine, izjavio je Schmidt. „Verujte mi, ti Kinezi su odlični“, dodao je Schmidt, na jednoj konferenciji u Washingtonu, koju su pratili važni ljudi iz američke politike, privrede i vojske. Nema zemlje na svetu koja ulaže više u istraživanja od Kine. Prema navodima Mercator instituta za kineske studije, Kina je 2016. uložila 2,1% svoga BDP-a u istraživanja, što je više od 230 milijardi dolara. Za 2020. je planirano povećanje tog udela na 2,5%. Međutim, Jaqueline Ives kaže da čak ni Kina ne mogu da ostvare sve što je zacrtano u Pekingu. „Vrlo, vrlo je ambiciozna namera da se čitava kineska privreda automatizira i digitalizuje. Ali kada se ode tamo i zađe u fabrike, mnoge su i dalje na nivou Industrije 2.0. Ništa tu ne pomaže ako u pogon stavite jednog industrijskog robota. Postoji raskorak između ambicioznih ciljeva Vlade i stanja na terenu.”

Kako Srbija ni posle 30 godina ne zna koje su poljoprivredne kulture cilj Srbije bude među prvima u Evropi, niti za koji to proizvod prehrambene industrije može da “zakuca” svoj položaj, može da nam bude za utehu da ako Kina ima raskorak, nije smak sveta što Srbija sigurno ima raskorak između, manje više, nepostojećih planova države i stanja na terenu.