Snovi o veštačkoj inteligenciji
Mogućnosti koje donosi veštačka inteligencija uzbuđuju i plaše ljude u podjednakoj meri, pa se postavlja pitanje hoće li nam ova doneti neki novi raj, ili, pak, tehnološki pakao?
Da bi se lakše razumelo šta se tačno dogodilo i kada, najbolje je da se AI podeli u tri kategorije, a prva od njih je takozvani „slabi AI“ (Weak AI), koji je već u upotrebi, pa na primer koristi podatke i komplikovane algoritme da bi korisnicima prikazao njihovu Facebook početnu stranicu, ili da bi ih pobeđivao u igrama kao što je kompjuterski šah. Tako ovaj tip veštačke inteligencije ima sposobnost da se fokusira na jedno specifično polje, te infrastrukture poput finansijske već prilično zavise od njega.
Sledeća kategorija bila bi takozvani „jaki AI“ (Strong AI), a koja bi, konačno, mogla da razmišlja na isti način kao i ljudska bića. Stručnjaci ocenjuju da smo bar 30 godina udaljeni od ovog momenta. Cilj ove kategorije bi bio da se izgrade sistemi koji bi podražavali ljudsko ponašanje, a što mašinama još uvek predstavlja problem. Tako je lakše da se konstruiše mašina koja bi mogla da obavlja komplikovane računske operacije, od one koja bi mogla da donese mleko iz frižidera, pa je ljudski mozak još uvek u prednosti kada su u pitanju uobičajene radnje, iako već imamo robote koji su naučili da otvaraju vrata, te chatbot-ove koji uspevaju da obavljaju ono što smatramo osnovnom komunikacijom. Neki naučnici i dalje sumnjaju da ćemo se ikada sresti sa onim što predstavlja Strong AI, mada neki AI eksperti predviđaju da bi doba jake veštačke inteligencije moglo da nastupi u narednim decenijama, te da zavlada nakon 2050. godine.
Tako se mnogi pitaju šta će se dogoditi sa svetom kada konačno uspemo da kreiramo veštačku inteligenciju koja bi mogla da konkuriše našoj, pa se smatra da bi to rivalstvo bilo kratkog veka, budući da bi Strong AI brzo naučio kako da unapredi sopstvene sisteme, a bez instrukcija, te čovekove pomoći. I u tom trenutku bi došlo do tehnološke revolucije, budući da bi se ovi sistemi razlikovali od bilo koje mašine koju je ljudska ruka do sada konstruisala, jer tvorac ne bi imao kontrolu nad onim što je kreirao. Mašine bi dobile osnovne sposobnosti koje bi, tokom razvoja, mogle samostalno da nadograđuju, a uz pomoć metode učenja putem pokušaja i pogreški. To bi dalje značilo da AI ne bi imao razloga da se zaustavi kada dostigne nivo ljudske inteligencije, pa bi sistemi lakše unapređivali sebe kako bi im se inteligencija uvećavala.
I tu bi na scenu stupila treća kategorija – veštačka super-inteligencija, što bi, u teoriji, mogao da bude bilo koji AI koji makar malo prevaziđe ljudsku inteligenciju. Predviđa se da bi sistemi koji u tome uspeju vrlo brzo unapredili sebe do tačke na kojoj bi daleko prevazišli ljudska bića, što bi njihovo isključivanje učinilo prilično nemogućim, te ga mnogi upoređuju sa ukidanjem interneta uz pomoć prekidača za svetlo. Mogućnost da do toga dođe odbija, ali i zadivljuje ljudska bića, a posebno kada se ima u vidu da se budućnosti približavamo brzinom svetlosti.
Ovi scenariji ne znače da bi sistemi veštačke inteligencije imali izraženu želju da unište čovečanstvo, ali bi, a najpre zbog nedostatka osećaja za moral, mogli da ga istrebe budući da bi ga tumačili kao nešto nepotrebno. Optimisti tvrde da bi i super veštačka inteligencija u budućnosti i dalje služila ljudskom rodu, a zahvaljujući komandama poput „Ne ubij,“ te da bi uz pomoć svojih sposobnosti mogla da reši sve misterije koje čoveka muče od prvih početaka inteligentnog razmišljanja.
Izvor: The School of Life
