Komentar: Twitter i sloboda govora

Vest meseca je da Elon Musk kupuje Twitter za 44 milijarde dolara, povlači ga sa berze i pretvara u privatnu kompaniju. Elon je najavio i niz izmena, između ostalih povratak slobode govora na Twitter. Tu tako prirodnu i tako „američku“ ideju nisu svi dočekali sa osmehom…

Elon Musk nije samo najbogatiji čovek na svetu, čija se imovina procenjuje na preko 260 milijardi dolara, već i jedan od najuticajnijih tviteraša, sa preko 80 miliona pratilaca. Ono što kaže nosi veliku težinu, može da izazove ozbiljne potrese na berzi, pa i da samog Elon‑a povremeno uvali u probleme sa vlastima, a posebno sa političarima i to iz obe američke vodeće stranke. Musk je često bio kritički raspoložen i prema samom Twitter‑u, da bi pre nekoliko nedelja pokazao želju da kupi ovu kompaniju. Najpre je postao njen najveći akcionar, a onda je izgledalo da će uslediti proces „neprijateljskog preuzimanja“, hostile takeover, dakle preuzimanje firme bez saglasnosti njenog menadžmenta. Najzad je Musk‑ova fantastična ponuda od oko 44 milijarde dolara promenila svačije mišljenje.

Kako stvari stoje u trenutku pisanja ovoga teksta, dakle zadnjih dana aprila, Elon Musk će tokom narednih meseci kupiti Twitter, postati njegov jedina vlasnik i pretvoriti ga iz javne u privatnu kompaniju. Kaže da mu nije cilj da tu zaradi novac (mada, kako u takvu tvrdnju verovati kad je izrekne najbogatiji čovek na svetu?) već da poboljša Twitter tako što će, pre svega, vratiti slobodu govora.

Sloboda govora?

Mada je termin „sloboda govora“ neko opšte mesto svake priče o demokratiji, kada dođe do praktičnih detalja stvari se komplikuju. Recimo, u Evropskoj uniji, u okviru temeljnog dokumenta EU Charter of Fundamental Rights postoji član 11 (što je u skladu sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima) koji kaže „svako ima pravo na slobodu izražavanja“ ali se već u sledećem stavu kaže da „ove slobode nose i odgovornosti, pa mogu biti ograničene restrikcijama i kaznama koje su propisane zakonom, i neophodne su u demokratskom društvu“. Primera radi, u čitavoj EU je od 2010. godine javno negiranje postojanja Holokausta protiv Jevreja u Drugom svetskom ratu krivično delo koje povlači zatvorsku kaznu. U zatvor zato što ste nešto rekli – zvuči li to kao sloboda govora?

Elon Musk, kao veliki pobornik slobode govora, kaže da će vratiti slobodu govora na Twitter, ali da će se pobrinuti i za ukidanje lažnih naloga i botova koji truju javnu scenu, kao i objaviti jasne algoritme koji se koriste pri skeniranju prispelih materijala

Član 46. Ustava Republike Srbije kaže „Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje“, ali odmah iza toga stoji stav 2 u kome kaže „Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije“. Ovim je sloboda govora u nekoj meri relativizovana.

Amerika suštinski drugačije pristupa tematici slobode govora. Čuveni Prvi amandman američkog Ustava kaže: „Kongres ne može da donosi nikakav zakon o ustanovljenju državne religije, kao ni zakon koji zabranjuje slobodno ispovedanje vere, niti zakon koji ograničava slobodu govora ili štampe ili ograničava pravo naroda na mirne zborove i na upućivanje peticije vladi za ispravljanje nepravdi“. Ovo se, barem u SAD, smatra ključnim korakom u razvoju demokratije i velikom prednošću Amerike u odnosu na većinu drugih zemalja. U Americi se nikakvim propisima ne može ograničavati sloboda govora – tamo nema nikakvih kazni za „govor mržnje“, pa čak recimo neko može slobodno spaliti američku zastavu, jer time izražava svoj stav.

Kanselovane ideje… i ljudi

Još od 1791. godine kada je Prvi amandman postao deo američkog Ustava, teče njegovo izvesno „relativizovanje“, pošto očito ni jedna država ne može da dopusti baš potpuno slobodan govor. Bilo je tu svačega, od zabrana pornografije, preko pozivanja na pretnje nacionalnoj bezbednosti, pa do čuvenog Milenijum kopirajt akta koji zabranjuje da se govori i piše o tehnikama prevazilaženja zaštita na kompjuterskim programima i drugim digitalnim sadržajima. Kada bi roboti tumačili zakone verovatno bi sve to palo kao suprotno Prvom amandmanu, ali u realnosti se stvari komplikuju kroz duge procese. Malo toga je najzad dolazilo do Vrhovnog suda, koji je finalni tumač Ustava. Treba reći da se Vrhovni sud, kada bi stvari najzad došle do njega, obično svrstavao uz doslovno tumačenje Prvog amandmana, ali bi do tog trenutka prošlo toliko vremena da se u ljudima razvijala izvesna samocenzura koja ih je sprečavala da govore i pišu „ono što ne treba“.

Elon Musk kaže da mu nije cilj da od Twitter‑a zaradi novac (mada, kako u takvu tvrdnju verovati kad je izrekne najbogatiji čovek na svetu?) već da poboljša Twitter tako što će, pre svega, vratiti slobodu govora

Prvi amandman štiti i slobodu štampe, koja je posle preneta i na televiziju i sve ostale medije koji 1791. godine nisu postojali, ali treba uočiti bitnu stvar: sloboda štampe štiti onoga ko poseduje štampu. U, recimo, Njujork Tajmsu može da se objavi sve što njegovo uredništvo želi da objavi, ali ne mogu ja da tražim da Njujork Tajms objavi ono što kažem, pozivajući se na svoju slobodu govora. Da, mogu da govorim šta hoću, ali niko to ne mora da objavi, tako da će moji stavovi možda stići samo do moje okoline. U Pulicarovo zlatno vreme novinarstva listovi su pre svega živeli od čitalaca pa su i bili skloni da publikuju kontraverzne teze koje su povećavale prodaju, dok se danas pre svega finansiraju od oglasa i komercijalnih aranžmana, pa im je teže da objavljuju stvari koje bi mogle da im naprave probleme u uticajnim krugovima. Na taj način su mediji pod izvesnom kontrolom bogatih ljudi i same države.

Internet je promenio mnogo toga, pošto svako bez većih troškova može da publikuje bilo šta, što će onda biti vidljivo širom sveta. A kada su nastale društvene mreže govor je teorijski postao još slobodniji, pošto su se istomišljenici lako mogli povezati i zajednički delovati. Na taj način su nastali neki pokreti koji predstavljaju sramotu po ljudski rod u XXI veku, recimo ravnozemljaši, antivakseri, pristalice raznih debilnih teorija zavera… Odgovor na to je jednako ružna praksa „kanselovanja“ ljudi i ideja – na nekoga ko izloži stav koji nije u skladu sa nekim imaginarnim opštim konsenzusom digne se toliki odijum da „prekršilac“ bude oteran na društvene margine do te mere da se mnogi boje da mu ubuduće ponude bilo kakav posao, ulogu i slično. Poznato je kakvu je salvu uvreda doživela poznata spisateljica J. K. Rowling samo zato što se usudila da kaže da transgender žene nisu isto što i žene – čak su je proglasili za nešto nazvano TERF (trans‑exclusionary radical feminist); za sve se smisli neka skraćenica. Takva iskustva teraju ljude na samocenzuru.

Kad botovi odlučuju

Ogromne razmere društvenih mreža naterali su njihove vlasnike da proveru onoga što treba i što ne treba reći povere kompjuterskim algoritmima, koji „češljaju“ Facebook, Instagram i druge poruke kao i YouTube video materijale, pa neke od njih uklanjaju, a neke dopunjuju objašnjenjima zašto to što je rečeno u poruci nije tačno. Ma koliko veštačka inteligencija napredovala, ona ipak ne može da razume sve finese ljudskog govora, pa se deševaju i greške, recimo poznat je primer nekih šahovskih videa koji su uklonjeni zato što se u njima kaže da je „Beli bolji od crnog“, što je procenjeno kao rasizam. Kada neki vaš sadržaj greškom bude uklonjen, imate mnogo problema dok se ne probijete do nekog živog čoveka kome ćete objasniti o čemu se radi, kako bi greška bila ispravljena.

Još je gora mogućnost da sami korisnici ocenjuju neke poruke kao „neprihvatljive“, pa kada se gomila njih okomi na nekoga, on biva izbačen sa društvene mreže ili suspendovan samo zato što se mnogo ljudi žali na njega, bez mogućnosti da se čuje i mišljenje onih koji prihvataju njegove stavove. Tu je kanselovanje dovedeno do svog vrhunca.

Ne odlučuju uvek botovi – tokom meseci između američkih predsedničkih izbora 2020. godine i stupanja Bajdena na dužnost, nalozi tadašnjeg američkog Predsednika Donalda Trampa na Twitter‑u (gde je imao blizu 80 miliona pratilaca) i drugim društvenim mrežama su suspendovani odlukom menadžmenta. Neko će reći da odluka da se suspenduje aktuelni Predsednik predstavlja finalnu potvrdu slobode medija. Drugi će reći da je to vrhunac negiranja slobode (Trampove) slobode govora.

Prvi amandman ne štiti slobodu govora na Twitter‑u i drugim društvenim mrežama. To su sistemi u privatnom vlasništvu, njihov menadžment odlučuje šta će „objaviti“ a šta će obrisati. Uostalom, na to pristajete već tokom kreiranja računa, u onim opštim uslovima koje prihvatite čuvenim Next / Next / Next / I agree. I sud je potvrdio da je tako kada mu se Tramp žalio. Pa ipak, brisanje nečijeg računa zato što govori stvari koje se vlasnicima mreže ne sviđaju nekako, makar i formalno bilo u redu, ne služi slobodi govora u nekom filozofskom smislu. Elon Musk, kao veliki pobornik slobode govora, kaže da će vratiti slobodu govora na Twitter, ali da će se pobrinuti i za ukidanje lažnih naloga i botova koji truju javnu scenu, kao i objaviti jasne algoritme koji se koriste pri skeniranju prispelih materijala. Ja mu želim svu sreću u tome.

Autor: dr Sava Zdravković